"Он ти је муж, бирала си га, треба да га трпиш" Неверство у збирци "Мој муж" Румене Бужаровске

Живот је често попут пажљиво сложене хартије – наизглед уредан и читак, све док не почнемо да читамо између редова. У овој потресној причи, један обичан фискални рачун постаје симбол не само издаје, већ и спознаје да је љубав коју је главна јунакиња градила – можда од самог почетка била заснована на илузији.

О томе се говори и у збирци "Мој муж" македонске списатељице Румене Бужаровске. 

Све приче у овој изузетној збирци исприповедане су из првог лица, гласовима различитих жена, али се њихова искуства не тичу само њих, већ и њихове околине – односа с мужевима, децом, родитељима, колегама и пријатељима. Тако пред собом имамо галерију снажних, прецизно обликованих ликова, који доносе и психолошке и друштвене портрете, с посебним фокусом на утицај патријархата.

Кроз приче о браковима и мужевима, гинеколозима, песницима, полицајцима, заправо се говори и о професијама, друштвеном статусу и односима моћи – већина женских ликова остаје у сенци, емотивно и социјално занемарена због престижа својих партнера и њихових занимања.

Све је исписано у духу најбоље америчке кратке приче, уз беспрекоран стил и прецизност, језиком свакодневице, без трунке патетике – сирово, разорно и истинито.

Једна од прича која се чита у једном даху носи наслов "Прељубник". 

Приповедање почиње рутинским, готово механичким чином – жена, као и сваки пут пре прања одеће, завлачи руку у џеп супругових панталона. Тамо, међу ситнишем и старим папирићима, проналази нешто што ће јој заувек променити живот: мали, безначајни папир, доказ нечега што се не може избрисати. На њему – непознат назив „Дуреж“ и цена која више није само бројка, већ симбол издаје.

Наратив је изграђен на тензији између интуиције и жеље за самообманом. Као што многи пре ње, главна јунакиња се најпре хвата за последње сламке наде – можда постоји објашњење, можда је све само несрећна случајност? Али стварност, ма колико је ми избегавали, увек пронађе начин да нас сустигне.

Сусрет са супругом није доносио олакшање – његова љутња, манипулација и покушаји да је прикаже као луду још су више ојачали њене сумње. Убрзо, други знаци почели су да се нижу: закашњења, скривене поруке, чудни позиви. Њена бол постаје тиха, готово физичка – јер нема јасног питања које би поставила, а већ зна да ниједан одговор неће донети утеху.

Ова прича није само сведочанство о једној љубавној превари – она је хроника тренутка у којем човек престаје да верује у све што је мислио да зна. Психолошки реалистична и емоционално набијена, она нас тера да се запитамо – колико често сами себи затварамо очи пред истином, и колико је потребно да бисмо их једном заувек отворили?