Умрла позната југословенска глумица - оставила је неизбрисив траг у драмској уметности на овим просторима
Велики губитак за љубитеље позоришне уметности.
Милка Подруг Кокотовић, истакнута југословенска и хрватска глумица, као и доајенка дубровачког Позоришта Марина Држића, преминула је данас у Сплиту у 95. години живота, јавља хрватски "тпортал".
Њена глумачка каријера у дубровачком театру оставила је неизбрисив траг. Кроз више од 150 улога које су обухватиле широк репертоар жанрова и стилова, Милка је постала незаобилазно име позоришне сцене.
Милка је глумачку едукацију стекла у Загребу и Сарајеву, где је 1953. дипломирала на Државној глумачкој школи. Након почетних корака у Шибенику, већ 1954. постаје чланица ансамбла дубровачког Позоришта Марина Држића, где је остала готово непрекидно до краја своје каријере. Изван матичне сцене наступала је само у ретким приликама: у Загребу је 1978. године тумачила Шарлоту фон Штајн у представи „Разговор у кући Штајн о одсутном господину фон Гетеу“ (Петер Хакс), док је 2002. године у сплитском Хрватском народном казалишту играла у драми „Носи нас река“ (Елвис Бошњак).
Од 1964. године редовно је учествовала на престижним Дубровачким летњим играма, остваривши запажене улоге попут краљице Ане у „Животу и смрти Едуарда ИИ, краља Енглеске“ Бертолта Брехта, као и Ливије Анциле, Кларе Аните у Крлежином „Аретреју“, те Клер у „Посети старе даме“ Фридриха Диренмата.
Милка Подруг Кокотовић је својим наступима овековечила ликове дубровачких драмских класика: тумачила је Лауре и Сади у „Дунду Мароју“ Марина Држића, Кате Капуралицу Влаха Stullija, као и Слепа Мару и Мару Бенеша у „Дубровачкој трилогији“. Њене упечатљиве интерпретације обухватају и улоге у делима домаћих и страних модерних аутора: од Мадаме Паце у „Шест лица тражи аутора“ и Госпође Фроле у Пиранделовом „Тако је (ако вам се чини)“, до Рањевске у Чеховљевом „Вишњику“, Особе А у Олбијевој „Три високе жене“, па све до Хасанагинице Милана Огризовића, Гиге Барићеве у Беговићевом „Без трећега“ и Кларе у Крлежиној „Леди“.
Њена уметност била је оличење карактерне глумице, способне да једнако убедљиво тумачи трагичне хероине, попут Јокасте у Еурипидовим „Феничанкама“, али и комичне ликове, као што је Дадиља у Шекспировом „Ромеу и Јулији“.
