Вештачка интелигенција у школама: Професорка Марина разбила највеће страхове наставника

У марту ове године, у оквиру трибине у Дом омладине Београда под називом "О вештачкој интелигенцији у настави језика, књижевности и превођења", професорка Марина Панић одржала је радионицу "Страх (од) ВИ: Разбијање страха од ВИ у учионици". 

Радионица је била намењена наставницима језика и књижевности који желе да разумеју шта вештачка интелигенција заиста јесте, али и да превазиђу страхове који је прате у образовном процесу. 

Кроз конкретне примере из праксе, учесници су анализирали кључне дилеме које прате увођење вештачке интелигенције у учионицу: губитак ауторитета наставника, нетачни или непоуздани садржаји, етичка питања, преписивање и злоупотреба алата и техничка несигурност. 

Како је истакнуто, циљ радионице био је да наставницима пружи сигурност и јасноћу; уз поруку да њихово стручно знање не губи на вредности, већ постаје још важније. 

Професорка Марина Панић поделила је и снажну поруку на друштвеним мрежама која се дотиче теме вештачке интелигенције и рада наставника.

"Сваку технолошку револуцију прати страх. А онда – човек поново постане центар света. Тако ће бити и сада", написала је она.

У наставку је указала на кључну разлику између технологије и наставника: 

"Вештачка интелигенција може да одговори на питање. Али наставник зна зашто га ученик није поставио." 

Ова мисао отворила је и ширу дебату: Да ли је наставник данас важнији него икад или мање потребан? 

"Ако не могу да предајем без технологије, можда и треба да ме замени" 

Професорка Марина је додатно појаснила свој став, те је нагласила да квалитет наставника не зависи од технологије, већ од његовог знања, вештине и практичног приступа ученицима.

"Добрим наставником ме не чини екран који светли иза мене. Мене добрим наставником чине педагогија и методологија. Ако ја не могу да одржим предавање на ливади са својим ђацима 'на суво', онда можда нешто, заиста, може да ме замени." 

Људски фактор који технологија не може да замени 

Посебно је истакла да вештачка интелигенција, упркос напретку, не може да препозна суштинске емоције и потребе ученика: 

"Деца некад ћуте, а наставник зна да ли је то бунт, туга или повлачење. То ниједна вештачка интелигенција не може да препозна", истакла је професорка у подељеном снимку на друштвеној мрежи Фејсбук (погледајте кликом ОВДЕ).

Професорка је нагласила да су људи одувек страховали од промена, али су управо из тих процеса настале нове друштвене дисциплине.

"Не мислим да је све лоше у појави вештачке интелигенције. Можда због тога што сам наставник књижевности и што сам читала "Жерминал" Емила Золе и читала оно што је било у оном времену позитивизма и великих технолошко-индустријских револуција. Сви смо се плашили тих фабрика и свега тога. Па се после тога родила опет социологија и психологија и развијале се друштвене науке, је л' тако? Зато што смо у време короне јако лако могли да на брзину научимо да користимо разне Зоом-ове и остале 'умове', али су нам фалили људи. И фалила су нам позоришта и фалила нам је музика и фалило нам је оно што у ствари људе чини људима, а то је заједница", закључила је професорка Марина.