ДИЈАМАНТ ЗАПАЛИО НАЦИЈУ: Због Единовог писма плакаћете и ако нисте Босанац

Фудбалери Босне и Херцеговине овог петка започињу учешће на Светском првенству у Северној Америци и у Торонту ће за ривала имати домаћина Канаду. Након херојског проласка даље против Велса и Италије у баражу, суседи ће играти други Мундијал.

Вече пред меч против Канаде, огласио се Един Џеко и у емотивном тексту послао поруку деци Босне и Херцеговине. Испод можете да је прочитате у целости.

- Драга децо Босне и Херцеговине,

Желим да вам кажем нешто важно.

Ништа није немогуће.

Баш ништа.

Ми имамо срећу што смо Босанци и Херцеговци. И не кажем вам то само као човек који је остварио своје снове, него као дечак који је преживео рат и који је врло лако могао имати потпуно другачију судбину.

Не волим причати о животу за време опсаде Сарајева, али важно је да бисте схватили како је стварно било. Имао сам шест година када је све почело. Сећам се првих сирена, мама би ме зграбила и сакрили бисмо се иза комоде за ципеле. То је био први дан. Наставило се кроз наредне четири године. Нисмо баш разумели шта се стварно дешава, али сваког дана смо били престрашени. Када више није било сигурно да останемо у нашој кући, преселили смо се у стан мојих деде и нане. Био је то мали стан, можда је имао четрдесетак квадрата, а нас петнаест спавало је на поду.

Често смо играли Монопол. Знате ту игру? Било је превише опасно да излазимо напоље јер су снајперисти вребали са свих страна па бисмо моји рођаци и ја сатима седели на поду поред балкона и играли Монопол. Не могу вам рећи да нам је било забавно. Нисмо били срећни, нисмо могли уживати у игри. Споља би се чуле сирене и експлозије граната. Понекад би се све толико затресло да би фигурице завршиле разбацане по поду.

Али сваки пут кад бисмо играли, били су то мали тренуци када смо могли барем мало побећи у свој свет. На неколико минута заборавили бисмо на рат.

Заборавили бисмо да се свет око нас руши.

На тренутак смо могли бити само деца.

Наравно да смо често желели изаћи напоље и играти фудбал, али сваки дан смо гледали како из нашег комшилука одвозе рањене и убијене људе. Ипак, како задржати дете жељно игре затворено унутра четири године? То је немогуће, и знали су то и наши родитељи. Понекад, када би дан био мало мирнији, мама би отворила врата, а ја бих изашао напоље да се играм с децом из околних зграда. Никада нећу заборавити израз њеног лица када би отворила та врата. Имала би благи осмех, јер је била срећна што ме види како се играм. А онда бих јој погледао у очи и видео колико је била забринута да се можда никада нећу вратити. Сви смо с времена на време били принуђени да излазимо напоље. У становима нисмо имали воде, па си морао узети канте и бидоне и чекати у реду на улици да их напуниш. Наравно, лифтови нису радили. Није било струје. Па смо се с пуним кантама полако пењали. Трећи спрат… четврти спрат… још само шест спратова… Мора да сам био најспремније дете у Сарајеву. Ни хране није било довољно. Наши родитељи су ризиковали животе како би нам осигурали да имамо нешто да једемо. Али некад би, као неким чудом, храна падала с неба. Ми смо их једноставно звали пакети. Нисмо имали појма одакле долазе, нити нас је било брига. Били су то оброци за војнике. Нама су имали укус најбоље хране на свету. Када сваки дан једеш исте ствари, путер од кикирикија делује као дар с неба.

На крају смо преживели. Кад се данас сетим свега тога, невероватно ми је колико смо били јаки. А били смо само деца. Али рат није имао никаквог смисла. Толико невиних људи је убијено, а због чега?

Због новца. Моћи. Нечијег ега.

А у ствари ни због чега.

Данас, када на вестима видим рат било где у свету, осетим мучнину у стомаку.

Не желим то више да гледам, нигде на свету.

Али из неког разлога, одрасли никада не науче. Имао сам скоро десет година када је опсада завршила. Нисам ни размишљао о томе да постанем фудбалер.

Искрено, деловало је толико немогуће да се нисам усудио ни сањати о томе. Знате, тада је све било срушено. Терени које данас видите, на којима играте, били су спаљени до темеља. Наставио сам играти фудбал само зато што сам га толико волео. Отац би ме водио у малу школску спортску дворану где сам тренирао тих првих месеци. Онда су људи полако почели чистити терен и цртати беле линије по спрженој земљи.

Мој отац је у то време радио као достављач хлеба и колача, али када сам ја почео играти у свом првом клубу, он би узимао паузе на послу како би ме могао возити на сваки тренинг. Успут би ми увек говорио да је најважније да будем добар човек и да све људе поштујем исто, без обзира ко су, одакле долазе и чиме се баве. То никада нећу заборавити. Он се бавио фудбалом, играо је у нижим лигама и био је мој херој. Сваки пут кад бих излазио из аута, он би ми додао банану и рекао: „Срећно, сине“.

Викендом смо заједно гледали утакмице, што је за мене било као мала пауза у свакодневном гледању мексичких сапуница са мамом. У то време италијанска Серие А била је најбоља лига. Јесте ли чули за Шевченка, нападача АЦ Милана? Обожавао сам Шеву. Обожавао сам Италију. За мене је тада деловала као земља из бајки на другом крају света. Нисам могао ни замислити да ћу тамо једног дана играти фудбал. Није деловало реално. Ја сам се само надао да ћу играти за први тим мог Жељезничара. Онда ме је један од тренера у клубу почео звати Шева, јер сам био плав и забијао пуно голова. Помислио сам, добро, може Шева! Онда је једног дана, када сам имао 19 година, дошао један други тренер и рекао ми да ме жели одвести у Чешку. Нисам желео напустити Босну и Херцеговину, али ми је говорио да ћу тамо имати бољу прилику да испуним своје снове. Да вам право кажем, ја нисам имао појма ни шта су моји снови. Само сам желео бити бољи. Веровао сам у себе. Најјачи део мог тела био је мој ум. Када сам дошао у Теплице, рекао сам себи: „Едине, мораш радити више од свих осталих или ће те послати кући“.

За мене су платили 25 хиљада евра.

Отприлике две године касније потписао сам за Wolfsburg. Када смо играли против Милана, заменио сам дрес са Шевом.

Онда сам прешао у Manchester City уз одштету од 37 милиона евра.

После сам заиграо за Рому.

Одрастао сам у рату. Одједном сам живео у бајци.

Никада ништа није немогуће.

Чак ни одвести Босну и Херцеговину на Светско првенство. Сећате ли се 2014. године? Већина вас вероватно тада није била ни рођена. Али када смо се пласирали на наше прво Светско првенство, био је то један од најсрећнијих дана у нашим животима.

Сећам се одлучујуће утакмице у Литванији. Играли смо на неком старом стадиону. Када је судија свирао крај, пуно наших људи је почело да прескаче преко ограде, скаче са зидова и утрчава на терен. Проблем је што су ти зидови били високи барем два метра и с њих се скакало право на бетон. Сећам се да сам се окретао око себе и гледао људе како трче у екстази према нама и помислио: „Боже драги, ови људи нису нормални“.

Онда сам приметио једног човека који је трчао спорије од осталих. Шепао је и ишао право према мени. Видео сам сузе у његовим очима.

Био је то мој отац.

Питао сам га шта му се десило.

„Повредио сам ногу кад сам скочио“, рекао ми је. „Али не брини. У овом тренутку не осећам никакву бол!“

Само смо се загрлили и почели плакати заједно.

Нажалост, у Бразилу баш и нисмо имали среће. Нећете се сећати ни овога, али ја сам забио гол Нигерији који је морао бити признат. У то време није било ВАР-а, судија је погрешио и ми смо такмичење завршили у групној фази. Али наша мала земља играла је на чувеној Маракани. Показали смо свету ко смо.

А сада смо опет ту. Знате шта је смешно? У марту сам навршио четрдесет година, али још увек нисам прославио рођендан. Ја сам муслиман, било је време рамазана, а након тога смо имали важан посао против Велса и Италије. Па сам помислио: „Знаш шта, хајде да ово претворим у рођенданску забаву“.

Добро се сећам тренутка из Велса, губили смо 1:0 а ја сам погледао према семафору.

минут.

Почела ме хватати паника.

Нестаје нам времена.

Добили смо корнер, а мене је чувао неки низак момак и помислио сам: одлично! Скочио сам, закачио лопту главом и она је завршила у мрежи. Али док сам још славио сетио сам се да сам у својој каријери четири пута завршавао утакмице на пенале. И све четири изгубио.

Срећом, ови наши младићи у репрезентацији знају како се пуцају пенали. За разлику од нас ветерана, они не размишљају превише, само шутирају и забију. А онда смо у Зеници дочекали Италију, а мене је искрено било страх Donnarumme. Знате, он је огроман човек. Стварно нисам био сигуран да бих забио пенал да сам ја шутирао против њега. Али испало је тако да сам ја повредио раме у задњем минуту продужетка и да сам морао изаћи с терена. У ствари нисам ни могао видети наш први пенал. Доктор ми је још фиксирао руку уз тело, седео сам на клупи а тренери и остали играчи су ми заклањали поглед. Само сам чуо хук масе када је лопта ушла у гол, и помислио…

Види, можда је ово знак да не треба да гледам. Не смем гледати. Нећу гледати. Само ћу слушати масу. Само ћу слушати свој народ.

Онда је Италија промашила а бука је постала невероватна.

Промашили су опет и реакција људи је била луда. Али сам само седео и молио и молио. Све што сам могао видети била су леђа наших тренера.

Када је Есмир кренуо да изведе одлучујући пенал, наш селектор се окренуо и само ми рекао да ни он више не може гледати. Дошао је до мене, загрлили смо се, наслонили главу један на другог, затворили очи и само слушали…

Био је то најчуднији звук икада.

Чули смо када је Есмир ударио лопту.

Публика је уздахнула: „Ahhhhhh…“

Гиги је закачио лопту прстима.

С трибина се чуло: „Ohhhhhh…“

Стадион је потпуно утихнуо на тренутак. Била је то најдужа милисекунда у мом животу. А онда… експлозија.

Врискови, бакље, дим и ватромет. Људи скачу на све стране. Сви са наше клупе трче према терену. Ја сам само загрлио мог селектора још јаче, погледао у небо и пустио најгласнији крик у мом животу.

„AAAAHHHHH!!!“

Двадесет секунди, без престанка, само сам вриштао.

Мала Босна и Херцеговина опет је на Светском првенству. Направити све ово није било лако. Није лако ни сада када имам четрдесет година, када леђа боле сваки пут кад устанеш из кревета и када опет мораш узимати лекове против болова. Али сваки пут кад моје тело жели одустати, сетим се свих дернека које сам пропустио, месеци које сам провео далеко од моје породице, летњих празника које сам проводио тренирајући и играјући док је моја раја испијала коктеле на плажи. Психички, јако је тешко. Свака критика и даље боли. Али сваки пут кад изађем на терен, ја се још увек осећам као дете, као један од вас, с лептирићима у стомаку и сјајем у очима.

И сваки пут себи кажем исту ствар.

Вредело је.

Све је вредело.

Јер без лоших тренутака нема ни оних добрих.

Након што смо победили Италију, прво сам се поздравио с мојим пријатељима с којима сам играо у Серие А. Онда сам отишао пронаћи своју породицу на трибинама. Пољубио сам своју супругу. Загрлио родитеље. Без њих ништа од овога не би било могуће. Те ноћи и само бити у Зеници било је нешто посебно.

Што сам дуже удаљен од Босне и Херцеговине, то је више волим. Већ двадесет година живим напољу. Девет у Италији. Моја деца су рођена у Риму. То ће увек бити мој други дом. Али сваки пут кад посетим родитеље у Сарајеву, сваки пут када моја мама кува, када смо сви заједно, ја сам срећан. Када носим овај дрес, моје срце куца јаче.

Ја играм за свој народ. Ја играм за дечаке и девојчице са сарајевских улица. Ја играм за све различите културе и религије које чине моју земљу прелепом, иако и даље постоје људи који би нас желели поделити.

Неће успети.

Не због мене. Не због одраслих. Ми никада не научимо. Него због вас, деце. Ви се никада не мењате.

Зато вас молим још једну ствар, може?

Нема везе живите ли у Сарајеву, Риму или Ст. Лоуису… Нема везе да ли сте муслимани, Јевреји, католици или православци…

Никада не заборавите одакле долазите.

Ви сте Босанци и Херцеговци. Свет је ваш.

Волим вас све.

Ваш, Един - написао је Един Џеко.

Погледајте све најновије вести и Светско првенство на длану - ФИФА World Цуп 2026 - у нашем специјалу.