ОВАКО ЈЕ АНДРИЈА ГОВОРИО О ОПАКОЈ БОЛЕСТИ: "Већ тада су ми рекли да је ситуација јако лоша"

Стрелац првог гола за црно-беле у Лиги шампиона је водио битку са карциномом мозга. 

Једном је успешно оперисан, али се опака болест вратила и на крају прерано окончала његов живот. 

Говорио је својевремено за Телеграф о борби коју је водио и како је сазнао да има рак. 

- Никакве симптоме нисам имао. Само сам наједном осетио конфузију. Ништа више. Мали умор се из дана у дан повећавао. Заказан преглед ионако нисам имао. Био сам у Бару, на тренингу Морнара, поподне су кренули атипични болови у глави. Знам како је кад ’пуца’ тај део тела, али ово је било другачије. Не само чело или мигрена, него буквално цела глава. Осетио сам преламање, налик муњама и громовима. Тек тад, на наговор супруге, кренуо сам у Ургентни центар у Подгорици. Налази који се тичу крвне слике или притиска били су у реду. Онда је супруга буквално молила људе да одраде скенер, јер нисам неко ко има малу толеранцију на бол. Био сам раније подвргнут операцијама главе, услед разних удараца, немам с тим проблем, али ови болови су били неиздрживи. Сећам се да је био петак, налазио сам се у полусвесном стању, све ми се мешало пред очима, али сам знао шта се дешава. И ево, сад вам кажем, колико год чудно неком деловало, нисам се много потресао кад сам чуо дијагнозу. 

Већ тада је било јасно да је ситуација озбиљна. 

- Већ тад је наговештено да је ситуација лоша, али смо чекали да пошаљемо налазе за Београд, јер у Подгорици, колико год биле опремљене оперативне сале, нема апаратуре за микрохирургију. Морао сам на операцију тумора мозга - истакао је Андрија Делибашић, па наставио: 

- А моја прва реакција – ништа! Ни сад не могу да разазнам да ли сам у тренутку кад ми је саопштена вест био под утицајем лекова, да ли је тумор већ нарастао до мере да је мало штетио појединим функцијама, да ли сам се стварно осећао добро. Лекари су ми дали терапију за смањење отока, јер је био велики поред места где је тумор. Чим је оток престао да притиска нервно корење више нисам осећао бол, што ми је у том тренутку било најважније. Успели смо да дођемо до лекара који је констатовао да је место где се развио тумор доступно. Било је важно да није ушао у кору мозга, онда би настао већи проблем. Причао сам са сигурно 15 до 20 неурохирурга и нико није могао да констатује узрок настајања тумора.

Веровао је Андрија да ће из ове борбе изаћи као победник. 

- Од првог часа ми је било јасно да ће ово бити трка на дуже стазе. Засад је прошло тек шест месеци и могу да кажем да представљају најбољи део мог живота. Како у физичком смислу, јер се добро осећам, тако и са аспекта љубави и подршке које сам осетио. Човек мора да буде захвалан што је остао жив, да може да види све то. Неко не дочека да спозна сву емоцију коју други ка њему емитују. Ја јесам - рекао је Делибашић. 

Нажалост није успео, али ће заувек остати у срцима свих навијача Партизана.