Иза фронта: Украјина као судар цивилизација или борба суверениста и глобалиста? (ВИДЕО)

Чини се да сервирани наративи о сукобу у Украјини никога не задовољавају. Либерали заслепљени обећањима Европске уније и поред своје догме увидели су, у оквиру својих могућности, да нешто озбиљно "смрди" у руководству Владимира Зеленског. Са друге стране, чак и најжустрији зилоти православног патриотизма гаје неку дозу сумње у тезу о Светом рату "Специјалне војне операције" коју води Русија.

Како би могли да приђемо било каквом фигменту истине о овом сукобу морамо прво да разбијемо наметнуте митове. 

Први наратив, онај који доминира земљама чланицама ЕУ али и САД, можемо да чујемо сваки дан на медијима у власништву интересних лобија либералне идеологије. Страна која форсира овај светоназор јесу либералне и квазиконзервативне странке Европске уније, као и Демократска странка Сједињених Америчких Држава. Овај наратив се може сумирати на следећи начин:

- Русија је империјална диктатура под олигархијским недемократским режимом Владимира Путина, у којој живе зли азијатски дивљаци, и која је безразложно напала недужну слободољубиву европску Украјину 24. фебруара 2022. године. Володимир Зеленски је јунак који се може поредити само са Спајдерменом или Суперменом, а Украјинци су савршени анђели који су истовремено непобедиви и најјаднији на свету.

Фашизам и расизам који исијавају из овог наратива је неописив. Можда је најупечатљивији, а често заборављени, пример тог лажно "воук" шовинистичког приступа Запада био извештавање са лица места прилива Украјинских избеглица репортера ЦБС Њуз Чарлија Дагате који је изјавио: "...Ово није место као Ирак или Авганистан... ово је релативно цивилизовани, релативно Европски град, где не очекујете да се нешто овакво деси." Сетимо се и интервјуа за BBC на ком се чуло "Врло је емотивно за мене да видим Европљане са плавом косом и плавим очима... како су убијани".

Шокантно је било то колико је либерална интелигенција земаља Европе усвојила ово виђење света. Они који су себе карактелисали као високо интелектуална, образована елита, насупрот нас "крезубе националистичке сиротиње коју трује црква", сад још тада су почели да кипе од једног еугенистичког беса приличног само нацистичкој Немачкој.

Други наратив, или боље рећи наративи, дошли су са Истока. Русија је помало мењала образложење сукоба, и давала је мноштво аргумената за своју "Специјалну војну операцију". 

Почевши од "денацификације Украјине", укорењене у неким врло реалним претњама попут Азов батаљона, стварне неонацистичке организације у служби Кијева, дошли смо до руског анектирања четири значајне области.

За Русију, ово није хладан конфликт на далекој територији, већ добрим делом искрено питање безбедности њених људи, породица и заједница које вековима живе на том простору. 

Постоје значајни трагови истине које можемо извући из сукоба ова два наратива.

Украјина, земља подељена између прозападних идеја и дубоке везе са Русијом, постала је место где су обични људи, без обзира на националност, трпели последице страних интереса. 

Многи говорници руског језика и православци на истоку Украјине гледали су на Москву као на заштитника, док су истовремено гледали како њихова култура и права бивају потцењени и угрожени у Кијеву.

Сукоб у Украјини настао је као директна последица ширења НАТО-а и западног утицаја на територију коју Русија сматра кључном за своју безбедност и историјски простор утицаја. Након распада Совјетског Савеза, Запад је, константно гурајући границе Алијансе према руским границама, кршио договоре и неписане споразуме, игноришући легитимне безбедносне забринутости Москве.

Сукоб у Украјини може се сагледати као кулминација ширег глобалног сукоба између снага суверенитета и глобализма, где ликови попут Виктора Орбана, Роберта Фица, Доналда Трампа и Владимира Путина представљају заједнички фронт суверенистичких покрета који се супротстављају доминацији глобалних елита и транснационалних структура моћи. 

Сви они, свако на свој начин и у свом политичком контексту, оспоравају хегемонију глобалних институција, било да су то Европска унија, НАТО или међународни финансијски системи које виде као механизме контроле и нарушавања националних интереса и културног идентитета. Рат у Украјини није само регионални сукоб, већ симболички и стварни фронт на којем се сударају концепти државне самосталности и права народа да сами одређују своје путеве, против модела једноумља и централизоване моћи коју заговарају глобалисти. 

Орбан и Фицо бране интересе својих народа и традиционалних вредности унутар Европе, Трамп је глас који изазива глобални естаблишмент у САД, док Путин деценијама спроводи политику враћања руског суверенитета и правде на међународној сцени. 

Ни Африка ни Блиски Исток нису изоловани од овог случаја; државе попут Буркине Фасо у вишедеценијској су борби за слободу од Европских господара који намећу правила у постколонијалном свету.

Овај сукоб је у својој суштини борба за могућност народа и држава да буду господари своје судбине, против притисака да се укључе у универзалне, али често далеке и неодговорне глобалне агенде које игноришу специфичности и потребе појединачних заједница.