Iza fronta: Ukrajina kao sudar civilizacija ili borba suverenista i globalista? (VIDEO)
Istok i Zapad, simbolično, upleteni su u sukob od drevnog rivalstva Asirije i Vavilona. U dobu digitalizacije informacija preplavljeni smo podacima, što čini propagandu mnogo efikasnijom i opasnijom nego bilo kad u istoriji. Razbiti tu propagandu nije lak zadatak.
Čini se da servirani narativi o sukobu u Ukrajini nikoga ne zadovoljavaju. Liberali zaslepljeni obećanjima Evropske unije i pored svoje dogme uvideli su, u okviru svojih mogućnosti, da nešto ozbiljno "smrdi" u rukovodstvu Vladimira Zelenskog. Sa druge strane, čak i najžustriji ziloti pravoslavnog patriotizma gaje neku dozu sumnje u tezu o Svetom ratu "Specijalne vojne operacije" koju vodi Rusija.
Kako bi mogli da priđemo bilo kakvom figmentu istine o ovom sukobu moramo prvo da razbijemo nametnute mitove.
Prvi narativ, onaj koji dominira zemljama članicama EU ali i SAD, možemo da čujemo svaki dan na medijima u vlasništvu interesnih lobija liberalne ideologije. Strana koja forsira ovaj svetonazor jesu liberalne i kvazikonzervativne stranke Evropske unije, kao i Demokratska stranka Sjedinjenih Američkih Država. Ovaj narativ se može sumirati na sledeći način:
- Rusija je imperijalna diktatura pod oligarhijskim nedemokratskim režimom Vladimira Putina, u kojoj žive zli azijatski divljaci, i koja je bezrazložno napala nedužnu slobodoljubivu evropsku Ukrajinu 24. februara 2022. godine. Volodimir Zelenski je junak koji se može porediti samo sa Spajdermenom ili Supermenom, a Ukrajinci su savršeni anđeli koji su istovremeno nepobedivi i najjadniji na svetu.
Fašizam i rasizam koji isijavaju iz ovog narativa je neopisiv. Možda je najupečatljiviji, a često zaboravljeni, primer tog lažno "vouk" šovinističkog pristupa Zapada bio izveštavanje sa lica mesta priliva Ukrajinskih izbeglica reportera CBS Njuz Čarlija Dagate koji je izjavio: "...Ovo nije mesto kao Irak ili Avganistan... ovo je relativno civilizovani, relativno Evropski grad, gde ne očekujete da se nešto ovakvo desi." Setimo se i intervjua za BBC na kom se čulo "Vrlo je emotivno za mene da vidim Evropljane sa plavom kosom i plavim očima... kako su ubijani".
Šokantno je bilo to koliko je liberalna inteligencija zemalja Evrope usvojila ovo viđenje sveta. Oni koji su sebe karaktelisali kao visoko intelektualna, obrazovana elita, nasuprot nas "krezube nacionalističke sirotinje koju truje crkva", sad još tada su počeli da kipe od jednog eugenističkog besa priličnog samo nacističkoj Nemačkoj.
Drugi narativ, ili bolje reći narativi, došli su sa Istoka. Rusija je pomalo menjala obrazloženje sukoba, i davala je mnoštvo argumenata za svoju "Specijalnu vojnu operaciju".
Počevši od "denacifikacije Ukrajine", ukorenjene u nekim vrlo realnim pretnjama poput Azov bataljona, stvarne neonacističke organizacije u službi Kijeva, došli smo do ruskog anektiranja četiri značajne oblasti.
Za Rusiju, ovo nije hladan konflikt na dalekoj teritoriji, već dobrim delom iskreno pitanje bezbednosti njenih ljudi, porodica i zajednica koje vekovima žive na tom prostoru.
Postoje značajni tragovi istine koje možemo izvući iz sukoba ova dva narativa.
Ukrajina, zemlja podeljena između prozapadnih ideja i duboke veze sa Rusijom, postala je mesto gde su obični ljudi, bez obzira na nacionalnost, trpeli posledice stranih interesa.
Mnogi govornici ruskog jezika i pravoslavci na istoku Ukrajine gledali su na Moskvu kao na zaštitnika, dok su istovremeno gledali kako njihova kultura i prava bivaju potcenjeni i ugroženi u Kijevu.
Sukob u Ukrajini nastao je kao direktna posledica širenja NATO-a i zapadnog uticaja na teritoriju koju Rusija smatra ključnom za svoju bezbednost i istorijski prostor uticaja. Nakon raspada Sovjetskog Saveza, Zapad je, konstantno gurajući granice Alijanse prema ruskim granicama, kršio dogovore i nepisane sporazume, ignorišući legitimne bezbednosne zabrinutosti Moskve.
Sukob u Ukrajini može se sagledati kao kulminacija šireg globalnog sukoba između snaga suvereniteta i globalizma, gde likovi poput Viktora Orbana, Roberta Fica, Donalda Trampa i Vladimira Putina predstavljaju zajednički front suverenističkih pokreta koji se suprotstavljaju dominaciji globalnih elita i transnacionalnih struktura moći.
Svi oni, svako na svoj način i u svom političkom kontekstu, osporavaju hegemoniju globalnih institucija, bilo da su to Evropska unija, NATO ili međunarodni finansijski sistemi koje vide kao mehanizme kontrole i narušavanja nacionalnih interesa i kulturnog identiteta. Rat u Ukrajini nije samo regionalni sukob, već simbolički i stvarni front na kojem se sudaraju koncepti državne samostalnosti i prava naroda da sami određuju svoje puteve, protiv modela jednoumlja i centralizovane moći koju zagovaraju globalisti.
Orban i Fico brane interese svojih naroda i tradicionalnih vrednosti unutar Evrope, Tramp je glas koji izaziva globalni establišment u SAD, dok Putin decenijama sprovodi politiku vraćanja ruskog suvereniteta i pravde na međunarodnoj sceni.
Ni Afrika ni Bliski Istok nisu izolovani od ovog slučaja; države poput Burkine Faso u višedecenijskoj su borbi za slobodu od Evropskih gospodara koji nameću pravila u postkolonijalnom svetu.
Ovaj sukob je u svojoj suštini borba za mogućnost naroda i država da budu gospodari svoje sudbine, protiv pritisaka da se uključe u univerzalne, ali često daleke i neodgovorne globalne agende koje ignorišu specifičnosti i potrebe pojedinačnih zajednica.
