Систем не функционише: Где је Путин и зашто не реагује док Русија гори?

Када су украјински дронови током јуна погађали циљеве у Москви, напади нису привукли пажњу само због драматичних снимака који су преплавили друштвене мреже. Заједно са нападом на нафтни терминал код Санкт Петербурга, поново су се разоткриле слабости руске противваздушне одбране, упркос тврдњама Министарства одбране да је оборено хиљаду дронова и похвалама Кремља на рачун одговора безбедносних снага.

Војни стручњаци указали су да одбрана од дронова који долазе из више праваца захтева изузетно добру координацију унутар интегрисаног система противваздушне одбране Русије, што, како оцењују, није функционисало како треба. Међутим, напади су, поред могућих војних слабости, разоткрили и дубоке противречности у начину на који руске власти управљају кризама, пише у ауторском тексту Андраш Тот-Чифра, политички и безбедносни аналитичар и и сарадник америчког Фореигн Policy Research института.

У упечатљивој паралели са упадом украјинске војске у Курску област 2024. године, председник Владимир Путин дуго се није јавно оглашавао поводом напада. На дан удара на рафинерију Капотња боравио је у Казању на самиту Русија–АСЕАН, а о догађајима није говорио данима. Када се коначно обратио јавности, одговорност је пребацио на Европу, оптужујући је да помаже Украјини у извођењу напада дроновима и упозоравајући на последице.

Након напада на Москву, највеће руске телевизије нису извештавале о њима у дневним информативним емисијама. Уместо тога, медији блиски властима фокусирали су се на упозорења да је снимање дронова кажњиво, настојећи да ограниче ширење снимака догађаја које су становници Москве могли да виде сопственим очима. Логика таквог приступа, наводи аутор, је јасна: бирократија управља јавним наративом, док безбедносне службе контролишу информације и спроводе репресивне мере. Признавање грешака на самом врху власти сматра се превише ризичним у персонализованом ауторитарном систему.

Систем омогућава да се одговорност лако пребаци на друге

Према његовој оцени, руски систем власти није једноставна хијерархија у којој Кремљ издаје наређења, а нижи нивои их беспоговорно извршавају. Реч је о моделу у којем се надлежности намерно преклапају, сукоби између институција одржавају под контролом, а нејасноће представљају саставни део начина управљања.

У мирнодопским околностима такав модел подстиче корупцију и неефикасност, али истовремено обезбеђује одређени степен стабилности јер председничка администрација остаје крајњи арбитар, спречава стварање превише моћних ривала и прикупља информације из различитих центара моћи. Међутим, у озбиљним кризама исти систем омогућава да се одговорност лако пребаци на друге, док остаје нејасно ко би заправо требало да доноси кључне одлуке.

За цивилне званичнике ризик од преузимања одговорности изузетно је висок. Иако је одлучивање централизовано, управљање кризама углавном је препуштено регионалним властима, које често немају ни довољно новца ни подстицаја да се за ванредне ситуације припреме унапред. Они који се ипак изложе јавности неретко се суочавају са могућношћу кривичне одговорности, док припадници безбедносног апарата углавном остају заштићени.

Жртвовање локалних челника

Аутор подсећа да су последњих година високи званичници Курске, Белгородске и Брјанске области кривично гоњени због корупције повезане са изградњом одбрамбених утврђења, иако вероватно нису очекивали да ће се показати колико је војска била неспремна. Гувернер Белгородске области Вјачеслав Гладков избегао је затвор, али је његова политичка каријера озбиљно нарушена након противљења ограничењима интернета, упркос томе што је успешно управљао кризним ситуацијама.

Истовремено, регионални функционери и привредници са вредном имовином све су чешће на мети безбедносних служби и истражних органа. У протекле две године појачани су поступци против заменика гувернера и регионалних министара због корупције, док је кроз талас национализације у државно власништво прешла имовина вредна око 86,8 милијарди долара, често на основу оптужби које су се раније сматрале прихватљивом пословном праксом.

Сличан образац био је видљив и током напада на Москву. Градоначелник Сергеј Собјанин на Телеграму је објављивао број оборених дронова, док је Министарство одбране износило импресивне податке о неутралисаним летелицама. Истовремено, готово да није било видљивог цивилног кризног управљања. Становници Капотње нису добили јасна упутства како да се заштите, нити су возачи благовремено обавештени како би се избегле гужве на бензинским пумпама након гласина о несташици горива.

Аутор закључује да давање предности безбедносним службама у односу на цивилну администрацију, сузбијање неконтролисаних информација уместо отворене комуникације са грађанима и пребацивање одговорности нису пропусти појединаца, већ последица система који је управо тако осмишљен како би очувао положај врха власти. У већини случајева, сматра он, систем функционише онако како је замишљен, без обзира на цену коју због тога плаћају обични грађани.

Како се кризе умножавају, буџетски притисци расту, а правила расподеле одговорности постају све нејаснија, аутор очекује да ће бити све мање званичника спремних да преузму иницијативу и ризик да буду проглашени одговорним за неуспехе.