Народни музеј Србије изложио Мирослављево јеванђеље

Мирослављево јеванђеље  је рукописна књига настала око 1180. године и најзначајнији је ћирилични споменик српске и јужнословенске, односно српско-словенске писмености. Сматра се да је писару требало седам година да је заврши.

Као најстарији српски, илустровани ћирилични рукопис Јеванђеље је актом Народне скупштине 1979. године проглашено за национално културно добро од изузетног значаја и у Републици Србији има статус националне реликвије.

Овај вредни документ српске културне баштине писан у 12. веку за Мирослава, кнеза Хумског, сина Завидиног, а брата Стефана Немање, а томе сведочи запис на последњем листу јеванђеља. Како се верује, било намењено његовој задужбини, епископској цркви св. Петра и Павла у Бијелом Пољу на Лиму, а претпоставља се да је тамо могло бити исписано и илустровано.

Оригинално Мирослављево јеванђеље се чува у Народном музеју у Београду, а за његову конзервацију и заштиту задужена је Народна библиотека Србије.

Посебно значајно је то да је 2005. уврштено у УНЕСЦО листу „Памћење света” (Memory оф The World), на којој је за сада само 120 докумената од изузетног и универзалног значаја.

Мирослављево јеванђеље, најстарији сачувани ћирилични рукопис написан је на старословенском језику српске редакције и рашке ортографије и један од највреднијих примера рукописне грађе. По свом саставу је јеванђелистар – богослужбена књига која има делове четири јеванђеља распоређене према редоследу читања у току црквене године. Осим јеванђеоског текста испред сваког читања има исписане алилујаре (црвене скраћенице које означавају кад се шта чита).

Мирослављево јеванђеље има 181 лист (362 стране) а написано је пером на пергаменту, на задњем листу, на задњој страници, спомиње се дијак Глигорије, који је, претпоставља се, био писар, или минијатуриста овога светог јеванђеља. Текст Јеванђеља је писан пером у две колумне, мрком и црном бојом, а већина наслова црвеном. Књига садржи 296 минијатура цртаних пером, а затим, бојених четкицом, црвеном, зеленом, жутом и белом бојом и украшених златом.

Претпоставља се да је јеванђеље у Хиландар пренео Стефан Немања, када је одлучио да се пресели на Свету Гору и тамо оснује манастир. Из ове књиге је 1198. године вршена служба када се оснивао манастир Хиландар, а кажу да је била на грудима Стефана Немање на самрти.

Чувана је до 1896. године у Хиландару када је дата на поклон краљу Александру Обреновићу. Сматра се да је Српски краљ, Александар Обреновић, 1896. године платио дугове манастира Хиландара и тако на поклон добио Мирослављево јеванђеље. По некима, то је унапред било договорено. Рукопис који је 700 година провео у манастиру.

Године 1903, током мајског преврата убијен је краљ Александар Обреновић, а рукопис је нестао из дворског сефа. Полицијске потраге остале су без резултата. Мирослављево јеванђеље није се нашло у Народној библиотеци и избегло је судбину највреднијих српских рукописа који су нестали током Првог светског рата.

Уочи објаве рата Србији, 1914. године, главни део Трезора Народне банке Србије, евакуисан је из Београда у Крушевац. У међувремену је краљевски библиотекар, пакујући књиге и документацију краља Петра за евакуацију, у једном од сандука пронашао Мирослављево јеванђеље и знајући о каквој се реликвији ради, предао га регенту Александру.

Приликом повлачења, наводно случајно, пронађено је у сандуцима краља Петра Карађорђевића и са српском војском и Главном државном благајном прелази преко Црне Горе и Албаније, укрцава се на брод и креће пут Италије. Управо кад је брод кренуо, појавио се један аустријски авион, који је бацио бомбе поред брода. Касније се испоставило да је пилот тог авиона био Димитрије Коњовић, који је намерно промашио, јер је на броду видео избеглице. Потом Мирослављево јеванђеље доспева на Крф и касније са српском владом стиже уПо завршетку Првог светског рата, Мирослављево Јеванђеље је остало у поседу породице Карађорђевић, упркос одлуци Министарства просвете из 1903. године да се преда на чување Народној библиотеци Србије. Краљ Александар Карађорђевић гине у атентату у Марсеју, 1934. године, а непосредно потом, намесник Павле Карађорђевић доноси одлуку да се Мирослављево јеванђеље премести у новоосновани Музеј кнеза Павла. Због ове одлуке рукопис се није нашао у Народној библиотеци 6. априла 1941, када је зграда погођена и спаљена до темеља приликом немачког бомбардовања, а заједно са њом изгорели су највреднији српски рукописи, књиге и часописи.

Пре почетка Другог светског рата на овим просторима Мирослављево јеванђеље склоњено је у сеф Народне банке у Ужицу, пред пад Ужица премештено је у манастир Рача крај Дрине, а 1943. године, када је откривено његово склониште, премештено је у сеф Народне банке у Београду, где га Немци више нису тражили. Сам манастир Рача опљачкали су Немци пре уласка Јеванђеља, а Бугари су спалили све манастирске зграде непосредно по изласку рукописа из манастира.

Након рата чување јеванђеља прелази у надлежност Министарства Просвете а Народном музеју у Београду (тада Уметнички музеј) предато је на чување 19. јуна 1945. године. Данас се Мирослављево јеванђеље чува у посебној комори.

Пројекат је финансиран из буџета Града Београда. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.