Алармантан пад интересовања за пољопривредне школе: Све мање ђака уписује ове смерове, а поједини образовни профили суочавају се са потпуним гашењем - Главни проблем недостатак ученика

Мрежа средњих школа које у Србији образују кадрове за пољопривреду, производњу и прераду хране и даље је формално развијена, али је у пракси све угроженија. Ђаци данас могу да се упишу у више од 50 школа на укупно 13 стручних профила, али велики број места остаје непопуњен. Укупна попуњеност ових установа на нивоу Србије креће се између 60 и 65 одсто, а у многим школама због слабог интересовања ђака долази до гашења појединих смерова и преоријентације на друге области.

На озбиљност проблема указују и подаци са терена. Тако се, према наводима саговорника, на смеру прерађивач млека у целој земљи школује свега 17 ученика – 11 у Млекарској школи у Пироту и шесторо у Шапцу. У Винарској школи „Свети Трифун“ у Александровцу, граду познатом по виноградарству и са око 70 винарија, угашен је смер винар-виноградар пошто је прошле године за њега било заинтересовано само једно дете. Тај профил данас, под називом техничар витикултуре и енологије, постоји још једино у Иригу.

Председник Заједнице средњих школа у пољопривреди, производњи и преради хране и директор Винарске школе у Александровцу Бранко Рајчић каже да се готово све установе које школују пољопривредне техничаре налазе у тешком положају. Према његовим речима, једино се школе у Шумадији још некако одржавају, док се у централној, југоисточној и јужној Србији суочавају са озбиљним падом интересовања и неизвесном будућношћу.

Као једно од могућих решења Рајчић предлаже стипендирање ђака, по узору на дуално образовање, како би држава додатно мотивисала ученике да уписују ове профиле. Он упозорава и на дугогодишње системске проблеме – од нерешеног питања школског земљишта, које је у државном власништву, до изостанка помоћи за обнову механизације, због чега поједине школе и даље раде са тракторима старим и по 30 до 40 година.

Поред тога, школе се суочавају и са промењеним односом младих према пољопривреди. Саговорници наводе да данашња деца све мање желе да раде на школским економијама, у пластеницима или шталама, док су они који за то покажу интересовање неретко изложени стереотипима и подсмеху вршњака.

Међу познатијим школама које се боре са уписом је и Млекарска школа у Пироту, где ученици у школској радионици производе и чувени пиротски качкаваљ. Директор Ненад Ђорђевић каже да је интересовање за ове профиле слабо, али да је школа покушала да га повећа финансијском подршком ученицима. Тако ђаци на смеру прерађивач млека добијају по 12.000 динара, што је, како наводи, помогло да се тај профил сачува од гашења. Нешто веће интересовање постоји за смер ветеринарски техничар, али је и ту попуњеност на нивоу Србије свега око 63 одсто.

За разлику од унутрашњости, ситуација је нешто повољнија у Београду и Војводини. Пољопривредна школа „Београд“ успева да попуни сва места, а највеће интересовање влада за смер ветеринарски техничар, као и за техничара хортикултуре. Директор школе Драгана Беновић наводи да ученици са ових смерова касније лакше настављају школовање или проналазе посао, док је најмање интересовање за смер месар, иако је он веома тражен на тржишту рада.

Боља ситуација је и у Војводини, где пољопривредне школе добијају подршку покрајинског секретаријата за образовање. Та средства омогућавају улагања у механизацију, возни парк и објекте, што школама олакшава опстанак и одржавање наставе.

Саговорници упозоравају да без јаче институционалне подршке, финансијских подстицаја и промене односа према пољопривредним занимањима, средње пољопривредне школе у Србији тешко могу да задрже постојеће профиле, а још мање да привуку нове генерације ученика. У земљи која се ослања на пољопривреду као важан привредни сектор, то би могло да остави дугорочне последице и на образовни систем и на сам аграр.