Да ли морам да постим како бих се причестио? Све што треба да знате пре причести

Одговор на ово питање није једноставан, али је у сржи духовног живота сваког верника. Црквено учење јасно показује да су основа за приступање причешћу: крштење, вера и припрема, али та припрема није свуда иста нити се своди само на број дана поста.

Пост није механичко правило, већ духовна дисциплина која нас припрема за сједињење с Богом. Као такав, он се не може посматрати одвојено од молитве, исповести, покајања и живота у Христу. За хришћане који живе литургијским начином живота – који посте све постове у години, средом и петком, редовно се исповедају и сваке недеље долазе на Литургију – причешће јесте и треба да буде редовна пракса. Такви верници, живећи у духу црквеног календара и подвижничког начина живота, не „припремају се“ за причешће неколико пута годишње, већ живе у непрекидној припреми. Код њих је сваки дан усмерен ка Христу, а свака недеља „мали Васкрс“, дан за сједињење с Њим кроз Свету тајну.

Проблем настаје када се причешће сведе на два пута годишње, уз шестодневни пост на води и једну исповест. Такав приступ не само да је литургијски осиромашен, већ може довести до магијског схватања вере – као да постом „заслужујемо“ причешће. Црква нас учи да нико није „достојан“ Христа, али нас Он сам удостојава. Пост, дакле, није цена, већ припрема – средство, а не циљ.

Постоје и несугласице у пракси, које додатно збуњују вернике. Неки свештеници захтевају пост од шест дана на води и обавезну исповест пре сваког причешћа, чак и ако је верник редован. Таква пракса нема ослонац у Светом писму, ни у апостолском Предању. Јер, свештеници, епископи и патријарси се причешћују сваке недеље, следећи типик и канон, без претходног посебног поста на води – осим ако је у току велики пост. Ни у манастирима, где се литургија служи сваког дана, свештенослужитељи не посте свакодневно на води, нити се свакодневно исповедају.

Зато, ако се постави питање: да ли је пост неопходан за Причешће – одговор је: да, али у контексту начина живота, а не као издвојена обавеза пред литургију. За оне који редовно не посте и не долазе у храм, уводе се додатна правила као што је пост на води у трајању од неколико дана и обавезна исповест, како би се бар минимално приближили црквеном животу. Али и то није идеал, већ пастирски компромис.

У случају деце, која су по својој природи невина и не живе у страстима као одрасли, пост није обавезан у строгом смислу. Свети оци наглашавају да се деца поступно уводе у пост, у складу са разумевањем и годинама. Најбитније је да постоји благ и мудар родитељски приступ, без наметања. Ако дете расте у дому где се поштује пост и Литургија, такав начин живота ће му бити природан. Деца треба да се причешћују често, јер су по својој природи чиста, а духовни пут и уздржање од хране долази поступно, са зрелошћу.

Циљ свих нас као православних хришћана није да испунимо форму, већ да се сјединимо са Христом. То се не постиже једним недељним или годишњим подвигом, већ свакодневним животом у Цркви – постом, молитвом, опраштањем, покајањем и љубављу. Причешће је центар тог живота, а не „награда“ за пост. Ако живимо хришћански, са покајањем и свешћу о својој недостојности, онда смо увек позвани да се причестимо – не зато што смо „достојни“, већ зато што нас Господ зове.

Зато, ако се питате да ли морате да постите да бисте се причестили, поставите и следећа питања: живим ли црквено, молим ли се, трудим ли се да опраштам, идем ли на Литургију, покајавам ли се? Ако је одговор „да“, онда сте већ на путу Причешћа. Ако није – вратите се на тај пут. Причешће није крај, већ почетак живота у Христу.

Пост не представља само одступање од мрсне хране. Пост је наша жртва која је саставни део хришћанског живота. Док неки, попут оца Предрага Поповића, јасно кажу да пост није "услов" за причест, верницима се препоручује да затраже благослов од свог свештеника пре причести у цркви.