Тајни план Израела за крај рата? "Самсонова опција" прети да повуче цео Блиски исток у катастрофу која никад пре није виђена

 То је назив за специфичну израелску војну нуклеарну стратегију која спаја – и због тога носи додатну опасност – војну логику одвраћања, искуство историјске трауме, али и снажан библијски симбол. У најширем смислу означава претњу да би Израел, у ситуацији стварног или процењеног физичког уништења, одговорио масовним нуклеарним ударом на нападаче, чак и ако би притом и сам Израел био уништен.

Реч је о доктрини укорењеној у хијерархији израелске војске, али оно што ову нуклеарну стратегију чини опаснијом од сличних јесте политичко тумачење које може постати окидач за њену примену. У тренутку када Иран показује да га изненадни америчко-израелски рат неће сломити, таква политичка интерпретација надвија се као реална могућност потпуног хаоса. Ипак, како ћемо видети, Самсонова опција од почетка је обавијена тајнама, интригама и драматичним, готово филмским открићима. Иако су то занимљиве историјске епизоде, немогуће их је посматрати само као куриозитете у тренутку када представљају једну од највећих претњи савременом свету.

Сам термин у међународној јавности почео је да се шири почетком деведесетих година кроз књигу америчког новинара Сејмоур Херш о израелском нуклеарном арсеналу и америчкој спољној политици. Међутим, сам концепт заснива се на расправама које су у израелском државном врху постојале још од шездесетих година прошлог века.

Према тумачењима израелског историчара Авнер Цохен, идеја настаје у уском кругу око првог премијера Давид Бен-Гурион и тадашњег младог министра одбране, касније државника, Шимон Перес. Они су тражили начин да обезбеде опстанак мале државе окружене бројнијим и у то време непријатељски расположеним арапским војскама. Метафора Самсона, који у библијској причи руши храм и убија и себе и непријатеље, носила је јасну поруку: сваки покушај потпуног уништења јеврејске државе завршиће се заједничком катастрофом. Та идеја претворила се у неформалну доктрину која допуњује, али не замењује нагласак на конвенционалној војној надмоћи.

Доктрина се развијала у оквиру шире политике такозване „нуклеарне двосмислености“, често описиване хебрејским појмом амимут. Другим речима, Израел никада званично не потврђује нити негира да поседује нуклеарно оружје, иако су америчке обавештајне службе врло рано сазнале да земља ради на нуклеарној бомби. Процене америчке обавештајне заједнице још средином седамдесетих говориле су о двоцифреном броју бојевих глава, а касније анализе тај број додатно разрађују.

У савременим безбедносним анализама најчешће се помиње око 90 оперативних нуклеарних бојевих глава. "Стоцкхолм Интернатионал Пеаце Research Институте" у својим годишњим извештајима наводи управо такву процену и истиче да се арсенал модернизује, између осталог кроз радове у нуклеарном центру у Негеву. Реактор у комплексу "Димона Нуцлеар Research Центер" према сателитским снимцима пролази кроз вишегодишње реконструкције које би могле бити повезане са обнављањем плутонијума и трицијума потребних за одржавање нуклеарних бојевих глава.

У том оквиру Самсонова опција замишљена је као крајњи слој одвраћања – изнад конвенционалне војне моћи и изнад регионалне политичке равнотеже. Израелски теоретичари нуклеарне стратегије описују је као скуп уверљивих претњи које јасно поручују да ће држава, у случају егзистенцијалне опасности, употребити сав преостали нуклеарни потенцијал против непријатељских центара моћи.

Америчко-израелски стручњак Луис Рене Берес наглашава да није реч о емотивном акту освете, већ о структурисаном скупу могућих одговора чији је циљ да сваком потенцијалном агресору јасно покаже да би покушај уништења Израела довео до сопственог уништења. Таква доктрина снажно је повезана са искуством Холоцауст, односно уверењем да се масовно уништење Јевреја никада више не сме поновити.

Нуклеарна криза из 1973.

Конкретан увид у политичке расправе о овој опцији пружа епизода из Јом Кипур рата. Тадашњи министар одбране Моше Дајан, након драматичних првих дана рата, дошао је на састанак код премијерке Голде Меир са проценом да Израел можда губи рат. Предложио је подизање нуклеарних снага у стање приправности и разматрање демонстративног нуклеарног удара на ненасељено подручје.

Меир је, према сведочењима сарадника, пажљиво саслушала предлог, консултовала неколико министара и одлучно га одбила, наредивши да се све припреме обуставе. Тај случај показује да је политички врх био свестан постојања крајње опције, али и да је праг за њену примену изузетно висок.

Данас се ситуација посматра у другачијем политичком контексту, јер се Израел налази под вођством премијера Бењамина Нетанијахуа, чија влада укључује и политичаре са много тврђим идеолошким ставовима него у време Меир.

Нуклеарна тријада Израела

Процене говоре да Израел располаже својеврсном нуклеарном тријадом – комбинацијом три различита система за лансирање нуклеарног оружја:

1. балистичке ракете из породице Jericho у силосима и мобилним лансерима
2. подморнице класе Dolphin-class субмарине које могу носити крстареће ракете са нуклеарним главама
3. борбени авиони Ф-15 Еагле и Ф-16 Fighting Фалцон прилагођени за ношење нуклеарних бомби

Таква комбинација омогућава тзв. други удар – способност да држава узврати чак и после разорног напада на сопствену територију.

Човек који је открио израелску нуклеарну тајну

Једна од најдраматичнијих епизода у историји израелске нуклеарне тајности везана је за техничара Мордечеи Вануну.

Вануну је осамдесетих година радио у нуклеарном комплексу Димона у пустињи Негев. Као техничар у подземним деловима постројења имао је приступ местима где се обрађивао уранијум. Управо због тога видео је оно што већина израелских грађана, па чак и политичара, никада није смела да види.

Временом је постао политички радикалнији и почео тајно да фотографише унутрашњост постројења. Филмове и планове објекта изнео је из земље и касније их доставио британском листу "The Sunday Тимес".

Фотографије су приказивале производне линије за уранијум, лабораторије и инфраструктуру која је јасно указивала на војни нуклеарни програм.

Када је израелска обавештајна служба Мосад сазнала шта се спрема, покренута је тајна операција. У Лондону му је пришла жена која се представила као америчка туристкиња Синди. У стварности је била агенткиња Mossada Шерил Бентов.

Након неколико дана дружења наговорила га је на пут у Рим. Тамо су га агенти омамили, отели и тајно пребацили у Израел. Операција је изведена без знања италијанских власти и изазвала је дипломатске контроверзе.

Вануну је касније осуђен на 18 година затвора, од чега је 11 провео у потпуној изолацији. После изласка из затвора 2004. године забрањено му је да напусти Израел или говори о нуклеарном програму.

Његова прича остала је једна од најдраматичнијих епизода у историји нуклеарне тајности Блиског истока.

Масада или Самсон

У израелској безбедносној култури често се помињу две историјске метафоре.

Прва је Масада – тврђава у којој су, према предању, јеврејски браниоци радије изабрали смрт него предају Римљанима.

Друга је Самсон – библијски јунак који руши стубове храма и заједно са непријатељима страда у рушевинама.

Разлика између ова два симбола је суштинска. Масада представља спремност на смрт како би се избегло понижење. Самсон, међутим, представља спремност да се сопствена пропаст претвори у катастрофу и за непријатеља.

Када се израелска нуклеарна доктрина повеже са Самсоном, порука постаје много мрачнија: Израел не само да неће нестати без борбе, већ би у тренутку крајње опасности могао повући читав регион – а можда и шире – у заједнички понор.