Da li moram da postim kako bih se pričestio? Sve što treba da znate pre pričesti

Odgovor na ovo pitanje nije jednostavan, ali je u srži duhovnog života svakog vernika. Crkveno učenje jasno pokazuje da su osnova za pristupanje pričešću: krštenje, vera i priprema, ali ta priprema nije svuda ista niti se svodi samo na broj dana posta.

Post nije mehaničko pravilo, već duhovna disciplina koja nas priprema za sjedinjenje s Bogom. Kao takav, on se ne može posmatrati odvojeno od molitve, ispovesti, pokajanja i života u Hristu. Za hrišćane koji žive liturgijskim načinom života – koji poste sve postove u godini, sredom i petkom, redovno se ispovedaju i svake nedelje dolaze na Liturgiju – pričešće jeste i treba da bude redovna praksa. Takvi vernici, živeći u duhu crkvenog kalendara i podvižničkog načina života, ne „pripremaju se“ za pričešće nekoliko puta godišnje, već žive u neprekidnoj pripremi. Kod njih je svaki dan usmeren ka Hristu, a svaka nedelja „mali Vaskrs“, dan za sjedinjenje s Njim kroz Svetu tajnu.

Problem nastaje kada se pričešće svede na dva puta godišnje, uz šestodnevni post na vodi i jednu ispovest. Takav pristup ne samo da je liturgijski osiromašen, već može dovesti do magijskog shvatanja vere – kao da postom „zaslužujemo“ pričešće. Crkva nas uči da niko nije „dostojan“ Hrista, ali nas On sam udostojava. Post, dakle, nije cena, već priprema – sredstvo, a ne cilj.

Postoje i nesuglasice u praksi, koje dodatno zbunjuju vernike. Neki sveštenici zahtevaju post od šest dana na vodi i obaveznu ispovest pre svakog pričešća, čak i ako je vernik redovan. Takva praksa nema oslonac u Svetom pismu, ni u apostolskom Predanju. Jer, sveštenici, episkopi i patrijarsi se pričešćuju svake nedelje, sledeći tipik i kanon, bez prethodnog posebnog posta na vodi – osim ako je u toku veliki post. Ni u manastirima, gde se liturgija služi svakog dana, sveštenoslužitelji ne poste svakodnevno na vodi, niti se svakodnevno ispovedaju.

Zato, ako se postavi pitanje: da li je post neophodan za Pričešće – odgovor je: da, ali u kontekstu načina života, a ne kao izdvojena obaveza pred liturgiju. Za one koji redovno ne poste i ne dolaze u hram, uvode se dodatna pravila kao što je post na vodi u trajanju od nekoliko dana i obavezna ispovest, kako bi se bar minimalno približili crkvenom životu. Ali i to nije ideal, već pastirski kompromis.

U slučaju dece, koja su po svojoj prirodi nevina i ne žive u strastima kao odrasli, post nije obavezan u strogom smislu. Sveti oci naglašavaju da se deca postupno uvode u post, u skladu sa razumevanjem i godinama. Najbitnije je da postoji blag i mudar roditeljski pristup, bez nametanja. Ako dete raste u domu gde se poštuje post i Liturgija, takav način života će mu biti prirodan. Deca treba da se pričešćuju često, jer su po svojoj prirodi čista, a duhovni put i uzdržanje od hrane dolazi postupno, sa zrelošću.

Cilj svih nas kao pravoslavnih hrišćana nije da ispunimo formu, već da se sjedinimo sa Hristom. To se ne postiže jednim nedeljnim ili godišnjim podvigom, već svakodnevnim životom u Crkvi – postom, molitvom, opraštanjem, pokajanjem i ljubavlju. Pričešće je centar tog života, a ne „nagrada“ za post. Ako živimo hrišćanski, sa pokajanjem i svešću o svojoj nedostojnosti, onda smo uvek pozvani da se pričestimo – ne zato što smo „dostojni“, već zato što nas Gospod zove.

Zato, ako se pitate da li morate da postite da biste se pričestili, postavite i sledeća pitanja: živim li crkveno, molim li se, trudim li se da opraštam, idem li na Liturgiju, pokajavam li se? Ako je odgovor „da“, onda ste već na putu Pričešća. Ako nije – vratite se na taj put. Pričešće nije kraj, već početak života u Hristu.

Post ne predstavlja samo odstupanje od mrsne hrane. Post je naša žrtva koja je sastavni deo hrišćanskog života. Dok neki, poput oca Predraga Popovića, jasno kažu da post nije "uslov" za pričest, vernicima se preporučuje da zatraže blagoslov od svog sveštenika pre pričesti u crkvi.