"Дошло време за учење..." Студенти који од ноћас спавају у Пионирском парку воде другачију борбу од студената блокадера

Три месеца су широм Србије пролазиле колоне студената, тражећи одговорност за несрећу у Новом Саду, праведније друштво у целини и оштру борбу против корупције. Грађани су их подржали, дирнути њиховом неисквареношћу и спремношћу да се жртвју за опште добро.

Неспорно жељни промена, и остварења циљева које су и студенти истакли, становнике Србије свих узраста освојила је и студентска различитост од опозиције, јалове и искварене жељом да дође на власт. Бити уз студенте постала је ствар пристојности, и у том навијању ћутке се, или уз гунђање, прелазило преко неких појава које се нису уклапале у прокламовање циљеве академаца. На првом месту, пленумско одлучивање без имена предлагача и доносилаца одлука, и без записника, потом нетоларанција која је у неким сучајевима ишла до грубости према онима који су имали мање симпатија за „студентску ствар“ – упад у Матицу српску и Народни музеј, карневалска атмосфера и окретање ражња на скуповима комеморативног карактера, малтретирање пролазника, можда и ометених у развоју, који су добацивали демонстрантима… Али, све то није успело да у засенак баци основну идеју студентских маршева и блокада – жеља да се поправи друштво у којем живимо, формализована у четири захтева.

Ти су захтеви, после натезања, испуњени - председница Народне скупштине Ана Брнабић је саопштила да су данас усвојене измене и допуне Закона о високом образовању, којима је су студентске школарине смањене за шедесет одсто, а плате универзитетским професорима повећане за шеснаест одсто.

Ово је, истина, урађено у последњи час, јер је 17. март последњи рок за повратак у учионице како школска година не би пропала ни студентима ни ђацима.

Зашто, онда, не преовлађује слављеничка атмосфера због успеха тромесечних демонстрација?

У воз „студентске револуције“ од првог дана ускакали су многи који са већином академских грађана не деле исте политичке моралне вредности, као и „тројански коњи“ опозиционих партија, решених да се огребу о популарност и добар глас младих.

Некима од њих борба за промене у Србији била је само хир, контент за друштвене мреже. С. Р., студенткиња треће године Медицинског која је прва позвала на блокаду саобраћаја 17. фебруара и огласила заседање првог пленума… ових је дана објавила на инстаграму да је била у Кицбилу у Аустрији, а сада је на Бахамима. Или М. М. њена колегиница која ватрено заговара блокаду Београда 15. марта, ових дана обавештава своје пратиоце на интернету да је на тронедељном одмору на Малти. О оном лику који је на телевизији представљао студенте, а на руци има сат који вреди као двогодишња стипендија неког његовог колеге, да не говоримо…

Јасно је да ови и овакви могу да студирају до судњег дана, а да у међувремену позивају на блоокаде универзитета, и да „блокадери“ ничег заједничког, осим године рођења у крштеници, немају са овим студентима што од ноћас спавају у Пионирском парку, а чији родитељи једва покривају трошкове њиховог школовања. Њима је сваки дан продужетка студија додатни трошак, да не говоримо о студентским кредитима, киријама за студентске собе, књигама…

С друге стране, у „воз студентске револуције“ прошверцовцали су се и страначки активисти. У неколико наврата Ђилас и остали из опозиције покушали су да стану на чело протеста. Прво на скупу у Новом Саду, кад су за говорнике наметнути Шолакови запосленици, и кад је први пут гласно изговорена идеја о „грађанском пленуму“, који је требало да буде увод у „обојену револуцију“.

Потом кад је бивша ректорка Београдског универзитета Иванка Поповић у име Прогласа командовала: „Студенти су доста урадили, сад ми преузимамо…“ Трећи пут јуче и данас, када су хулигаством у Народној и Градској скупштини хтели да студенте ставе пред свршен чин: изазивањем сукоба и очекивањем да насиље ескалира на улицама хтели су да поделе у држави учине непремостивим, да изазову расцеп у друштву који ће студенте оставити на њиховој страни.

Али, студенти су показали да им нисмо узалуд поклонили симпатије и поверење – одбили су да уђу у клопку. И јасно ставили до знања и својим нежељеним сапутницима из протестних шетњи, и опозиционим странкама, да све има своје време. Било је време протеста, блокада и шетњи, и прошло.

Сад је наступило време учења, да се надокнади оно што је пропуштено.

Као што смо испунили раније студентске захтеве, тако треба урадити и оно што сада траже. А не траже много, само право да уче, полажу испите и да са дипломама сами граде своју будућност.

И као што је током прошлих месеци подршка студентима била питање пристојности, тако пристојна Србија и сада треба да стане уз њих.

Србија Данас/Курир