"Држим им предавање у кући, изрежирана је већина" Професорка Филолошког факултета у Београду упутила колегама писмо: Студенти се плаше линча ако се врате на наставу

Након вишемесечних блокада и онемогућавања одржавања наставе на Филолошком факултету у Београду, огласила се редовна професорка руске књижевности и културе др Корнелија Ичин.

У писму које је упутила колегама, професорка је изнела низ озбиљних оптужби и забринутости због стања на факултету, указујући на атмосферу једноумља, цензуре мишљења и дискриминације.

Њено писмо колегама преносимо у целости:

- Подстакнута недавним Научно-наставним већем, где смо имали прилику да видимо организовану заштиту једног студента, који је по свему судећи задобио „специјални“ статус на факултету, а на фону „борбе за праведније друштво“, одлучила сам да вам се обратим. Уједно сам подстакнута и тријумфалним „преким судом“ од 12. фебруара на основу „докумената“ добијеног шпијунирањем студентских мрежа (важно је кад-тад открити своју праву вокацију!), као и увидом у записник. Стога желим да подсетим на следеће.

Узурпирано право на рад

1. Устав Републике Србије јемчи право на рад (за правну службу и за надиправнике који су напустили филологију то је члан 60 Устава).

Неким студентима држана и настава и испити

        2.  Ја сам професор руске књижевности и културе у сваком тренутку свог постојања и одазивам се увек на позив студената да им држим предавања, консултације и сваки други облик дијалога. Не делим студенте на „праве“ и „неправе“ како је у више наврата саопштено почетком школске године, не делим студенте на оне који иду на размену преко Ерасмуса или не иду, не делим студенте на оне који су на основним или докторским студијама, не делим студенте на подобне који се бирају у научне звања и неподобне који се не бирају и тиме им се одузима стипендија државе, не делим студенте по националној припадности – на оне који су из Швајцарске (с којима је 2 недеље у фебруару држана интензивна настава на Катедри за славистику, као и претходне 2 године – од почетка агресије Русије на Украјину, по договору између проф. Олге Бурењине и мене) и оне који су из Србије, не делим студенте на странце с којима се ради на Авали и домаће с којима се не ради. Залажем се за право свих – и оних који желе сада да уче, и оних којима ће бити надокнађена настава након блокаде.

Одржавање наставе - велики грех

      3.  Због страха да ће бити фотографисани и изложени медијском линчу на друштвеним мрежама, студенти су одустали од идеје да им држим предавања и замолили да наставимо с појединачним консултацијама – у кабинету, кафеу и мом дому. Одатле су, између осталог, поникла 3 рада која ће бити презентована за штампу у часописима у САД-у, Русији и Италији, као и учешће једног кандидата студија на конференцији у Риги и његово укључивање у пројекат на катедри.

Једоумље, борба за мишљење и пропаст образовања

Оно због чега пишем ово писмо јесте брига за мишљење које је протерано с факултета. Једоумље се проглашава за јединство. У чему смо ми то јединствени – у одузимању права на образовање? Образовање је животворни стуб друштва. Образовање преображава сваког појединца, оно мења сваког од нас, а самим тим и друштво. Ако њега нема, ирелевантан је и биолошки опстанак. Сигурна сам да многи од нас виде пропаст Универзитета, али ћуте. Можда мисле да је касно реаговати. По својој оптимистичкој природи, никад не одустајем и верујем да је увек прави тренутак да човек ствара и бори се против ентропије. Пропаст нас као филолога очитава се у језику којим говоримо. Као неко ко се 40 година бави поезијом, имам изоштрен слух за језик. Не могу да се начудим каквим ми то језиком говоримо, како се догодило да најтананији слојеви језика буду потиснути и на површину исплива бирократска терминологија, агресивна и претећа интонација, цинизам који разграђује наше стваралачко биће? Јесу ли за нас књиге постале само мртво слово на папиру? Откуда потреба да се позивамо на толико правилника, тачака статута, а да ниједном речју не поменемо правду и правичност? Да ли треба да подсетим на идеално правно организована друштва која су такође идеално и по закону стварала концентрационе и радне логоре? 

Додворавање, доушништво и режирана већа

И опет да се вратим на мишљење које је у основи свега. Хана Арент се смејала одсуству способности да се мисли, читајући 3600 страница текста оптужнице Ахлмана који се бранио бирократским флоскулама. Он је само радио свој посао – тиме се бранио, јер се код чиновника запитаност о поступку не подразумева. И код нас не постоји запитаност, постоји само извршавање директива, почев од оне да „немамо услова за рад", те стога стајемо с наставом, иако сви знамо које услове имамо, а студенте не занима. Атмосфера додворавања, доушништва, подела да „моји“ и „његови/њени“ која је окрнула све катедре кроз унапред режирана већа, монтиране процесе, урушавање односа између учитеља и ученика, доводи до потпуне деградације онога што се по природи својој хуманистичке науке и сама наука.

О робовима који траже своје господаре

Одсуство дијалога који је у бити спознаје света (међутекст), замена узрока и последица, одсуство презумпције невиности – јесу елементи књижевности апсурда којом се одавно бавим и о чему имам студије и књиге. Дакако да у том контексту размишљам о нашем друштву. И ту ми највише помажу Достојевски и Бекет – код обојице се слобода види као највеће бремеу, о робу који тражи свог господара, о клањању новцу, о најстрашнијем лику књижевности Петру Верховенском који туђи смрт користи у партијске сврхе. На лажи, мржњи и нетрпељивости се не може ништа изградити, то је пут јаловости и самообмане.

Ничег новог под Сунцем. Лењинова максима да ће „свака куварица моћи да управља државом“ васкрсава данас (то знају студенти треће године русистике, који читају драме Ердмана), баш као и крвава рука, која се у сатиричној штампи нашла преке целе странице „Високог манифеста“ Николаја Друже (195 носу га учили професори да се субсиљу револуционарна збивања у Русији од 9. јануара 1905. па надаље). Да ли можемо ово да саопштимо студентима у блокади и да их не завававамо оригиналношћу?

О плану надокнаде наставе

Да ли можемо да размишљамо о плану надокнаде наставе? Верујем да смо сви ова 4 месеца утрошили у научни рад, можда је дошло време да своја најновија достигнућа представимо студентима? Не сумњам да смо сви желели разговора о настави и науци, а не о адвокатима које су ангажовали факултет и Универзитет. Можда је то нечија реалност. Моја остају уметност и наука, а верујем и многих других колега.

У нади да ћемо вратити себи изгубљени језик поетског, срдачно вас поздрављам.

Др Корнелија Ичин, редовни професор Филолошког факултета Универзитета у Београду.

Србија Данас/Република