"Držim im predavanje u kući, izrežirana je većina" Profesorka Filološkog fakulteta u Beogradu uputila kolegama pismo: Studenti se plaše linča ako se vrate na nastavu

Nakon višemesečnih blokada i onemogućavanja održavanja nastave na Filološkom fakultetu u Beogradu, oglasila se redovna profesorka ruske književnosti i kulture dr Kornelija Ičin.

U pismu koje je uputila kolegama, profesorka je iznela niz ozbiljnih optužbi i zabrinutosti zbog stanja na fakultetu, ukazujući na atmosferu jednoumlja, cenzure mišljenja i diskriminacije.

Njeno pismo kolegama prenosimo u celosti:

- Podstaknuta nedavnim Naučno-nastavnim većem, gde smo imali priliku da vidimo organizovanu zaštitu jednog studenta, koji je po svemu sudeći zadobio „specijalni“ status na fakultetu, a na fonu „borbe za pravednije društvo“, odlučila sam da vam se obratim. Ujedno sam podstaknuta i trijumfalnim „prekim sudom“ od 12. februara na osnovu „dokumenata“ dobijenog špijuniranjem studentskih mreža (važno je kad-tad otkriti svoju pravu vokaciju!), kao i uvidom u zapisnik. Stoga želim da podsetim na sledeće.

Uzurpirano pravo na rad

1. Ustav Republike Srbije jemči pravo na rad (za pravnu službu i za nadipravnike koji su napustili filologiju to je član 60 Ustava).

Nekim studentima držana i nastava i ispiti

        2.  Ja sam profesor ruske književnosti i kulture u svakom trenutku svog postojanja i odazivam se uvek na poziv studenata da im držim predavanja, konsultacije i svaki drugi oblik dijaloga. Ne delim studente na „prave“ i „neprave“ kako je u više navrata saopšteno početkom školske godine, ne delim studente na one koji idu na razmenu preko Erasmusa ili ne idu, ne delim studente na one koji su na osnovnim ili doktorskim studijama, ne delim studente na podobne koji se biraju u naučne zvanja i nepodobne koji se ne biraju i time im se oduzima stipendija države, ne delim studente po nacionalnoj pripadnosti – na one koji su iz Švajcarske (s kojima je 2 nedelje u februaru držana intenzivna nastava na Katedri za slavistiku, kao i prethodne 2 godine – od početka agresije Rusije na Ukrajinu, po dogovoru između prof. Olge Burenjine i mene) i one koji su iz Srbije, ne delim studente na strance s kojima se radi na Avali i domaće s kojima se ne radi. Zalažem se za pravo svih – i onih koji žele sada da uče, i onih kojima će biti nadoknađena nastava nakon blokade.

Održavanje nastave - veliki greh

      3.  Zbog straha da će biti fotografisani i izloženi medijskom linču na društvenim mrežama, studenti su odustali od ideje da im držim predavanja i zamolili da nastavimo s pojedinačnim konsultacijama – u kabinetu, kafeu i mom domu. Odatle su, između ostalog, ponikla 3 rada koja će biti prezentovana za štampu u časopisima u SAD-u, Rusiji i Italiji, kao i učešće jednog kandidata studija na konferenciji u Rigi i njegovo uključivanje u projekat na katedri.

Jedoumlje, borba za mišljenje i propast obrazovanja

Ono zbog čega pišem ovo pismo jeste briga za mišljenje koje je proterano s fakulteta. Jedoumlje se proglašava za jedinstvo. U čemu smo mi to jedinstveni – u oduzimanju prava na obrazovanje? Obrazovanje je životvorni stub društva. Obrazovanje preobražava svakog pojedinca, ono menja svakog od nas, a samim tim i društvo. Ako njega nema, irelevantan je i biološki opstanak. Sigurna sam da mnogi od nas vide propast Univerziteta, ali ćute. Možda misle da je kasno reagovati. Po svojoj optimističkoj prirodi, nikad ne odustajem i verujem da je uvek pravi trenutak da čovek stvara i bori se protiv entropije. Propast nas kao filologa očitava se u jeziku kojim govorimo. Kao neko ko se 40 godina bavi poezijom, imam izoštren sluh za jezik. Ne mogu da se načudim kakvim mi to jezikom govorimo, kako se dogodilo da najtananiji slojevi jezika budu potisnuti i na površinu ispliva birokratska terminologija, agresivna i preteća intonacija, cinizam koji razgrađuje naše stvaralačko biće? Jesu li za nas knjige postale samo mrtvo slovo na papiru? Otkuda potreba da se pozivamo na toliko pravilnika, tačaka statuta, a da nijednom rečju ne pomenemo pravdu i pravičnost? Da li treba da podsetim na idealno pravno organizovana društva koja su takođe idealno i po zakonu stvarala koncentracione i radne logore? 

Dodvoravanje, doušništvo i režirana veća

I opet da se vratim na mišljenje koje je u osnovi svega. Hana Arent se smejala odsustvu sposobnosti da se misli, čitajući 3600 stranica teksta optužnice Ahlmana koji se branio birokratskim floskulama. On je samo radio svoj posao – time se branio, jer se kod činovnika zapitanost o postupku ne podrazumeva. I kod nas ne postoji zapitanost, postoji samo izvršavanje direktiva, počev od one da „nemamo uslova za rad", te stoga stajemo s nastavom, iako svi znamo koje uslove imamo, a studente ne zanima. Atmosfera dodvoravanja, doušništva, podela da „moji“ i „njegovi/njeni“ koja je okrnula sve katedre kroz unapred režirana veća, montirane procese, urušavanje odnosa između učitelja i učenika, dovodi do potpune degradacije onoga što se po prirodi svojoj humanističke nauke i sama nauka.

O robovima koji traže svoje gospodare

Odsustvo dijaloga koji je u biti spoznaje sveta (međutekst), zamena uzroka i posledica, odsustvo prezumpcije nevinosti – jesu elementi književnosti apsurda kojom se odavno bavim i o čemu imam studije i knjige. Dakako da u tom kontekstu razmišljam o našem društvu. I tu mi najviše pomažu Dostojevski i Beket – kod obojice se sloboda vidi kao najveće bremeu, o robu koji traži svog gospodara, o klanjanju novcu, o najstrašnijem liku književnosti Petru Verhovenskom koji tuđi smrt koristi u partijske svrhe. Na laži, mržnji i netrpeljivosti se ne može ništa izgraditi, to je put jalovosti i samoobmane.

Ničeg novog pod Suncem. Lenjinova maksima da će „svaka kuvarica moći da upravlja državom“ vaskrsava danas (to znaju studenti treće godine rusistike, koji čitaju drame Erdmana), baš kao i krvava ruka, koja se u satiričnoj štampi našla preke cele stranice „Visokog manifesta“ Nikolaja Druže (195 nosu ga učili profesori da se subsilju revolucionarna zbivanja u Rusiji od 9. januara 1905. pa nadalje). Da li možemo ovo da saopštimo studentima u blokadi i da ih ne zavavavamo originalnošću?

O planu nadoknade nastave

Da li možemo da razmišljamo o planu nadoknade nastave? Verujem da smo svi ova 4 meseca utrošili u naučni rad, možda je došlo vreme da svoja najnovija dostignuća predstavimo studentima? Ne sumnjam da smo svi želeli razgovora o nastavi i nauci, a ne o advokatima koje su angažovali fakultet i Univerzitet. Možda je to nečija realnost. Moja ostaju umetnost i nauka, a verujem i mnogih drugih kolega.

U nadi da ćemo vratiti sebi izgubljeni jezik poetskog, srdačno vas pozdravljam.

Dr Kornelija Ičin, redovni profesor Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

Srbija Danas/Republika