Дуле Миришљавко - најбаксузнији лопов! Ветар му носио паре, хиљаду несрећа, а кад изађе са робије...
У родном Зајечару мало ко је знао Душана Радосављевића , али је у нишком Казнено-поправном дому и другим казаматима у нашој земљи Дуле Миришљавко био познат многима
Лопов од раног детињства, Миришљавко, који је тај надимак добио зато што се дрогирао, шмркао лепак и разређивач, због свог "заната" до 1999. године је по домовима и затворима провео чак 37 година. Чак више од пола живота је ван цивилизације, у друштву робијаша.
Радосавељивић је укњжио прву крађу као клинац у својој седмој години. У селу Речка, између Зајечара и Неготина, тада малашни Душан упао је кроз прозорске решетке задружне продавнице. Првобитно је помислио да покупи слаткише, неку вредну робу, али је тада "напипао" и гомилу пара. Испод пазуха је, како тврди, натрпао толико новчаница да није могао да се провуче назад.
ЛЕД је ОКОВАО ВАШ АУТО и НЕ ЗНАТЕ ШТА ДА РАДИТЕ: Ево како да ИЗБЕГНЕТЕ ЈУТАРЊЕ СНЕЖНЕ МУКЕ!
Почео сам да бацам новчанице кроз прозор, али је проклети ветар све паре разнео по улици – љути се, сећајући се Душан, са којим смо причали у нишком затвору почетком 2000. године. У ту крађу сам, иначе, морао да одем, јер су ме мајка и очух још тада препустили улици, па сам био принуђен да се сам бринем о себи. Морао сам нешто и да једем, а како нисам могао баш ништа да радим, почео сам са крађама.
Поменути ветар, који је и доста година касније Миришљавку кварио "посао" је одавно одувао, али је њему остао у незабораву јер је тог тренутка, када му је однео вредан плен, одлучио да са крађама настави. И тако један за другим, ређао је Радосављевић своје лоповлуке али и пунио све дубље џепове.
Када се све сабере, мислим да сам само у кешу украо око 800.000 марака, не рачунајући злато – тврдио је Радосављевић.
Пара, као пара, слатка поготово када је туђа, вукла је Миришљавка годинама и деценијама у нове крађе, које су временом постале, бар за њега, малерозне. А онда, знало се, у притвор, па на суд, а онда робијање…
Једном приликом тек што је изашао са часно одслужене затворске казне у КПЗ у Нишу, већ превејани лопов и разбојник Душан Радосављевић обија пословнуцу "Путника" у самом центру овог града. И, наравно, поново краде гомилу пара. Ставља их у пешкир, па правац на воз за Београд. Међутим, Миришљавко заборави да купи карту.
Само што је воз кренуо наиђе кондуктер и тражи карту – присећао се Душан својих малерозних авантура. – Кажем му да ћу да је купим, али сам му због кратке косе био сумњив, па ти он позове полицајце. Они па почеше да ме испитују, а ја лажем да сам из Београда, да живим у Улици маршала Тита, јер сам знао да се у то време у сваком селу бар једна улица тако звала.
И док су се полицајци и кондуктер у возу "консултовали" шта да раде с њим, Душан је избацио пешкир пун пара кроз прозор, а затим искочио из воза у мрак. Ветар му је, опет, одувао све паре!
Један од "подвига", кога се радо присећа, је упад у продавницу бицикла у Београду. Ушао је кроз разбијени прозор и унутра избројао 200 бицикли. Шта са њима? – помислио је Миришљавко, па је затим покупио 200 пумпи за двоточкаше и сакрио их у своје склониште код Бранковог моста, а касније их распродао. После је, међутим, ухваћен па је заглавио у ваљевски КПД.
– Пусте ме на одсуство 1977. године, а ја имам штекованих 300.000 динара! – смешкао се и причао Душан. – Биле су то паре, буразеру. Купим карту за Бар, али ми аутобус побегне. Ма јесам био баксуз!
И уместо да купи нову карту за други аутобуски полазак или за воз, Радосављевићу надошло да се свађа и од шалтерског радника тражи назад паре за пропалу карту. Пошаљу га код директора Београдске аутобуске станице, али га он елегатно откачи. Међутим, док је одлазио до директора, Душан је у једној просторији БАС-а добро уочио оно што га је увек највише занимало – новац.
Већ исте вечери, са батеријском лампом, одвијачем, жицом од мопеда којом је обично обијао браве, дошао је да "наплати" пропалу аутобуску карту. И посрећило му се. У једном сандуку је пронашао тадашњих 12,7 милиона динара. Душан затим на истој аутобуској станици, у једној радњи која је радила нон-стоп, купује кожну ташну са катанцем, ставља паре унутра и даје у – гардеробу на чување. Да се не шета по ноћи по Беогаду са толико пара. Да га неко не покраде.
Нажалост, дневне новине су 26. августа 2002. године објавиле следећи текст: Зајечарац Душан Радосављевић, Дуле Миришљави, стари познаник зајечарског СУП и правосуђа, виче није ничија брига. Преминуо је на путу ка Београду, камо су га упутили из Здравственог центра у Зајечару, где му је указана прва помоћ након што се запалио у клозету на спрату СО Зајечар. Повреде су, ипак, биле такве да му није било спаса. Прилика да се Радосављевић спаси пропуштена је јер његово писмо, које је послао руководству СО Зајечар 15 дана пре него што се полио бензином у општинском клозету и запалио, није озбиљно схваћено.
Међутим, гардеробер му је, пијан, дао погрешан број. После два дана, када је дошао да преузме своју ташну, ето муке и проблема. Залуд се Душан убеђивао са гардеробером, али он му је тражио да му наведе шта се тачно налази у торби, напише захтев и чекла одговор када ће моћи да је преузме. Толико луд Душан Радосављевић није био, већ је ноћу провалио у ту исту гардеробу и украо већ украдене паре.
Позвао је затим своје другаре, изнајмио „мустанга“ од рент-а-кара и сви су се упутили на море. Тамо је изнајмио вилу, офарбаро косу у жуто, али опет малер. Брат власника виле је био полицајац, а Душан заборавио да офарба своје црне обрве…
Планирао је Миришљавко, да по изласку из затвора "пали" у иностранство, јер тамо није био регистрован ни као лопов ни као наркоман.
– До сада нисам стигао да се оженим, а у животу сам сретао људе који су гори и од мене, па сам се као тешио – причао је Душан. – Ипак, морам да се оженим и направим једног малог Миришљавка, само му нећу дозволити да крене странпутицом као што сам ја урадио. А моје дете ће, сасвим сигурно, имати доста пата које је тата већ "зарадио" - рекао је Душан, а prenose niskevesti.info.