"Умор, малаксалост, кашљуцање..." Иза безазлених симптома крила се опасна дијагноза: Ово су знаци које никако не смете игнорисати
Чланица Удружења пацијената оболелих од Нон-Хочкин лимфома, Маја Марковић, пре око 20 година приметила је симптоме који су на први поглед деловати као обична инфекција.
Ни у сну није могла да наслути да ће уместо лаког опоравка добити најтежу дијагнозу.
- Моји симптоми били су они које већина пацијената са лимфомом има. То су биле благо повишене температуре, посебно у вечерњим сатима. Отприлике 37,2, 37,3 без неке видљиве инфекције, затим умор, малаксалост, кренуло је кашљуцање, обилно ноћно знојење у смислу да морате да промените пижаму - прича Маја Марковић.
Истиче да је симптоме приписивала неким мање озбиљним стањима, а посебно зато што је била млада и мајка двоје деце.
- То је трајало прилично дуго, неколико месеци. Ја сам ишла код лекара примарне здравствене заштите, али и то је проблем, јер ти симптоми могу да се припишу било којим другим вирусним и бактеријским инфекцијама - каже Марковићева.
Када се открило шта је у питању, одмах је послата код хематолога, који се бави лечењем лимфома и започела је лечење.
- Те терапије трају нешто дуже код пацијената са лимфомима. У мом случају је била и трансплантација коштане сржи, затим одржавајуће терапије, редовне контроле. На крају крајева, када се лимфом открије на време, он може да се контролише - каже Маја Марковић.
У почетку је било јако тешко
Иако данас, 21 годину након открића болести, без тешкоће прича о том периоду, када је чула дијагнозу, било јој је веома тешко.
- Тешко човек прихвати да болује од животно угрожавајуће болести. Тешко се прихвата и чињеница да никада нисте излечени. Болест се држи под контролом, а тешко се прихвата и чињеница да терапије које сам примала и ја, а и многи други пацијенти, могу имати и нежељене ефекте, који се јављају и десет година након тога. То су ти секундарни малигнитети који могу да се добију као последица терапије - каже она.
Истиче да је психолошка подршка веома битна, почевши од подршке медицинског тима.
- Веома је битна и подршка породице, јер оваква болести, као и свака малигна болест, не тиче се само једног човека, већ целе породице - каже Марковићева.
Србија Данас/Блиц
