Један од највећих подухвата Србије након Берлинског конгреса: Потпис овог уговора направио је велики искорак - Ево о чему се ради

Након Берлинског конгреса 1878. године, на којем је Србија стекла међународно признату независност, пред државним руководством нашли су се бројни изазови. Међу најважнијима била је потреба да се млада држава инфраструктурно и економски повеже са Европом. Изградња железнице постала је један од кључних државних приоритета, али и међународна обавеза Србије, јер је била део ширег плана повезивања централне Европе са Балканским полуострвом и Османским царством.

Уговор о изградњи пруге Београд–Ниш потписан је током владавине кнеза Милана Обреновића, који је железницу видео као средство јачања државе, трговине и међународног угледа Србије. Пруга је замишљена као главна саобраћајна артерија која ће повезати север и југ земље, али и омогућити даљи наставак железничког правца ка Врању, Скопљу и Солуну, чиме би Србија постала незаобилазна транзитна тачка на Балкану.

Због недостатка домаћег капитала, стручњака и техничких капацитета, изградња пруге поверена је страним компанијама, пре свега конзорцијумима из Француске и Аустроугарске. Радови су започели убрзо након потписивања уговора и одвијали су се у изузетно тешким условима. Градња је захтевала пробијање брдовитог терена централне Србије, подизање мостова преко великих река и изградњу бројних насипа и усека, а све то без савремене механизације каква постоји данас.

Упркос бројним тешкоћама, радови су завршени у релативно кратком року. Пруга Београд–Ниш, дуга око 243 километра, свечано је пуштена у саобраћај 1884. године. Тај догађај дочекан је као празник широм земље. Долазак првог воза у Ниш пратио је велики број грађана, а присуствовали су и највиши државни и војни представници. Савременици су бележили да је железница дочекана као чудо технике и симбол напретка.

Отварањем пруге, путовање које је раније трајало и по неколико дана, сада се скратило на свега неколико сати. Тиме су се драстично променили услови живота и пословања. Трговина је добила нови замах, пољопривредни производи брже су стизали до тржишта, а градови дуж трасе пруге почели су убрзано да се развијају. Београд и Ниш учврстили су своју улогу главних привредних и саобраћајних центара у земљи.

Историјски значај пруге Београд–Ниш огледа се и у чињеници да је она постала темељ даљег развоја железничке мреже у Србији. У годинама које су уследиле, железница је настављена ка југу, чиме је остварен сан о повезивању Србије са Егејским морем, али и ка западу и северу, чиме је земља све чвршће интегрисана у европске токове.

Више од века касније, пруга Београд–Ниш остаје симбол једног од највећих цивилизацијских искорака Србије. Њена изградња није била само инфраструктурни подухват, већ и снажна порука о амбицији једне мале балканске државе да се укључи у савремене токове свог времена и изгради темеље модерног друштва.