Јелача окрпио 210.000 пари обуће: Последњи обућар у Великој Плани

Занат је наследио од оца Божидара, који је обућарску радњу отворио 1958. године.

- Када сам 1986. године завршио гимназију, математички смер, одлучио сам да не наставим школовање, већ да се прихватим шила и обућарског чекића. И нисам погрешио. Посла је све мање, али није тежак и не кисне ми над главом. Нисам алав, не треба ми много. Навикао сам да живим скромно. А и сам сам свој газда - каже Јелача.

Он и његов помоћник Владан Цветановић, са којим ради већ 15 година, у просеку дневно поправе више од 20 пари обуће.

- Сваког дана радимо по 10 сати. По некој мојој рачуници, за ових 39 година окрпио сам око 210.000 пари обуће. Читав један велики град. У шали кажем да нема становника Плане који бар једном није носио моје ципеле. Чешће ми долазе жене, чим примете да им нешто фали на обући - оне јуре да то поправе, мушкарци су аљкавији.

Највећи проблем представља му то што се људи све ређе одлучују на поправку старе обуће - радије купују јефтину обућу из Кине и половну из Западне Европе.

- Раније је било још неколико радњи, али Кинези су их затворили. Мене неће. Нисам од оних који лако одустају, а волим овај посао и имам сталне муштерије.

Јелача каже да не помишља на пензију - радиће "колико год могне". Има два сина, али њих обућарски занат не интересује. Старији Стефан је у Паризу, млађи Никола је завршио средњу угоститељску и повремено ради као конобар.

- Најтеже поправке су кад обућа пукне са стране, па морам да убацујем уметке и ушивам. Ретко ми се догађа да ми људи рекламирају, јер радим савесно, као себи. А и користим добре италијанске и немачке материјале, који су издржљивији.

Радња му је затрпана обућом - и оном која чека поправку, и оном коју власници никада нису преузели.

- Често се догађа да муштерија не дође по поправљену обућу. У међувремену се предомисли и купи нову, а ову не узима да не би платио. Ја такву обућу чувам по три–четири месеца, неку и по три године, а онда је поклоним неком ко је лошијег имовног стања.

На примедбу да му је у радњи хаотично стање, одговара да у том „наизглед хаосу“ постоји ред и да тачно зна где се која обућа налази.

- Да сам хтео ред, ишао бих на факултет и радио у канцеларији.

Каже да се често догађају комичне ситуације, углавном кад мужеви долазе по обућу својих жена, а немају појма како она изгледа. Више пута се догодило да људи долазе и питају да ли су њихове ципеле код њега, јер не могу да их нађу, а нису сигурни јесу ли их уопште донели на поправку.

Последњи плањански обућар је и страствени планинар - заједно са Ненадом Динчићем Коском и Дејаном Филиповићем, својим саборцима из планинарског друштва Врбица, део је чувене великоплањанске екипе познате широм Србије.

Каже да од више десетина, а вероватно и стотина, крајева које је походио и планинских врхова које је освојио, највише памти успон на Миџор, највиши врх Старе планине, Трем на Сувој планини, Ртањ и - Кајмакчалан.