Jelača okrpio 210.000 pari obuće: Poslednji obućar u Velikoj Plani

Zanat je nasledio od oca Božidara, koji je obućarsku radnju otvorio 1958. godine.

- Kada sam 1986. godine završio gimnaziju, matematički smer, odlučio sam da ne nastavim školovanje, već da se prihvatim šila i obućarskog čekića. I nisam pogrešio. Posla je sve manje, ali nije težak i ne kisne mi nad glavom. Nisam alav, ne treba mi mnogo. Navikao sam da živim skromno. A i sam sam svoj gazda - kaže Jelača.

On i njegov pomoćnik Vladan Cvetanović, sa kojim radi već 15 godina, u proseku dnevno poprave više od 20 pari obuće.

- Svakog dana radimo po 10 sati. Po nekoj mojoj računici, za ovih 39 godina okrpio sam oko 210.000 pari obuće. Čitav jedan veliki grad. U šali kažem da nema stanovnika Plane koji bar jednom nije nosio moje cipele. Češće mi dolaze žene, čim primete da im nešto fali na obući - one jure da to poprave, muškarci su aljkaviji.

Najveći problem predstavlja mu to što se ljudi sve ređe odlučuju na popravku stare obuće - radije kupuju jeftinu obuću iz Kine i polovnu iz Zapadne Evrope.

- Ranije je bilo još nekoliko radnji, ali Kinezi su ih zatvorili. Mene neće. Nisam od onih koji lako odustaju, a volim ovaj posao i imam stalne mušterije.

Jelača kaže da ne pomišlja na penziju - radiće "koliko god mogne". Ima dva sina, ali njih obućarski zanat ne interesuje. Stariji Stefan je u Parizu, mlađi Nikola je završio srednju ugostiteljsku i povremeno radi kao konobar.

- Najteže popravke su kad obuća pukne sa strane, pa moram da ubacujem umetke i ušivam. Retko mi se događa da mi ljudi reklamiraju, jer radim savesno, kao sebi. A i koristim dobre italijanske i nemačke materijale, koji su izdržljiviji.

Radnja mu je zatrpana obućom - i onom koja čeka popravku, i onom koju vlasnici nikada nisu preuzeli.

- Često se događa da mušterija ne dođe po popravljenu obuću. U međuvremenu se predomisli i kupi novu, a ovu ne uzima da ne bi platio. Ja takvu obuću čuvam po tri–četiri meseca, neku i po tri godine, a onda je poklonim nekom ko je lošijeg imovnog stanja.

Na primedbu da mu je u radnji haotično stanje, odgovara da u tom „naizgled haosu“ postoji red i da tačno zna gde se koja obuća nalazi.

- Da sam hteo red, išao bih na fakultet i radio u kancelariji.

Kaže da se često događaju komične situacije, uglavnom kad muževi dolaze po obuću svojih žena, a nemaju pojma kako ona izgleda. Više puta se dogodilo da ljudi dolaze i pitaju da li su njihove cipele kod njega, jer ne mogu da ih nađu, a nisu sigurni jesu li ih uopšte doneli na popravku.

Poslednji planjanski obućar je i strastveni planinar - zajedno sa Nenadom Dinčićem Koskom i Dejanom Filipovićem, svojim saborcima iz planinarskog društva Vrbica, deo je čuvene velikoplanjanske ekipe poznate širom Srbije.

Kaže da od više desetina, a verovatno i stotina, krajeva koje je pohodio i planinskih vrhova koje je osvojio, najviše pamti uspon na Midžor, najviši vrh Stare planine, Trem na Suvoj planini, Rtanj i - Kajmakčalan.