Које димензије крила би људима омогућиле летење?

Од многих чудесних ствари које људи могу да ураде, људи нису никад успели да лете сопственом снагом. Али, када бисмо могли то да радимо, колика би нам била крила?

Наравно, одговор зависи од величине особе. Али неко тежи око 70 килограма и висок је најмање метар и по, имао би распон крила од око 6 метара, рекао је Тај Хедрик, професор биологије на Универзитету Северне Каролине у Чапел Хилу.  - Што сам сматрао изненађујуће мали -

Хедрик је дошао до ове цифре користећи једначину коју је развио Роберт Надс, виши предавач биологије на Универзитету у Манчестеру. Надс је ову једначину описао у раду објављеном 2007. године у часопису Јоурнал оф Авиан Biology, где је проучавао како се карактеристике птичјих крила скалирају у односу на телесну масу.

Међутим, у овом хипотетичком сценарију не можемо једноставно причврстити пар крила и завршити причу. То би захтевало потпуну реорганизацију наше анатомије. Ако желимо да летимо, потребне су нам и друге карактеристике, поред крила.

Прво, морамо размотрити каква би то крила била. Класичан приказ анђела осликава летећег човека са великим, пернатим крилима која излазе из леђа. Анатомски, то би захтевало посебан рамени зглоб, објаснио је Мајкл Хабиб, истраживач у Институту за диносауре у Природњачком музеју Лос Анђелеса. Та крила би такође захтевала моћне мишиће који би се протезали од грудног коша до леђа.

Према Хабибу, крила налик на шишмишева имала би више смисла за људе. У том случају, цела рука и шака би се пружиле, стварајући тај распон крила од 6 метара. Та би крила била обложена танком, кожастом мембраном.

Али да бисмо заиста летели, остатак нашег тела морао би да произведе довољно снаге, што би захтевало снажне мишиће. Код птица, просечно 16% до 18% њихове мишићне масе отпада на мишиће за летење, а код неких чак и до 30%, највише у грудима. То важи и за шишмише, иако је код њих маса распоређена кроз више различитих мишића. „То их издваја од животиња које не лете,“ рекао је Хабиб.

Код људи би то изгледало помало смешно. „Имали бисте огромне груди које избијају напред,“ рекао је Хабиб, „и супер, супер мишићава леђа.“

Такође, начин на који бисмо летели зависи од анатомије. - Не лете сви на исти начин - рекао је Хабиб. Постоји неколико типова лета, а свака летећа врста специјализована је за другачији стил – лепршање, клизање, лебдење или једрење. Сваки од ових стилова захтева другачији облик крила. На пример, птице које стално машу крилима имају краћа и снажнија крила, док птице које лебде, попут албатроса, имају знатно дужа крила у односу на тело. Људи, с обзиром на своју величину, вероватно би спадали у једриличаре.

Ту је и проблем полетања, посебно с крилима дугим 6 метара и налик онима код шишмиша. С крилима те величине, не бисмо могли једноставно да замахнемо и узлетимо. - Не можете много махати док сте близу тла - рекао је Хедрик.

Хабиб предлаже тзв. квадрупедно полетање, при којем би сви удови били на тлу пре скока у ваздух. Птеросауруси, који су међу првим кичмењацима развили способност летења пре више од 200 милиона година, вероватно су користили ову технику, показује рад из 2010. године који је Хабиб коаутор и који је објављен у часопису ПЛОС Оне. Неке врсте шишмиша, попут вампирских шишмиша, такође ходају и трче на све четири пре него што полете.

Наравно, људи су у еволутивном заостатку. Летеће животиње усавршавале су своју анатомију за лет милионима година. - Било би нам потребно много других прилагођавања која су птице развијале кроз време - рекао је Хедрик.

Србија Данас/Ливесциенце