Критика говора Владана Ђокића: Како ректор емотивном реториком гради политичку нарацију и продубљује друштвене поделе у Србији

Проблем није у томе што ректор реагује на догађај – то је његова обавеза, коју је на пример пропустио да испуни када је девојка пала са петог спрата Филозофског факултета због пожара који су изазвали блокадери. Већи је  проблем у начину на који то чини: полицијски поступак, који је део редовног институционалног деловања и истраге, у његовом говору унапред се квалификује као политички чин, уз снажан емотивни и оптужујући оквир, без остављања простора за друга институционална и правна тумачења.

Уместо чињеница и уздржаности, доминира унапред обликован наратив у којем је мотив друге стране већ дефинисан, а поступак већ осуђен.

То више није академски дискурс.

Када ректор тврди да полиција "није дошла да истражи, већ да понизи", он не описује догађај – он га политички квалификује. Тиме се брише граница између анализе и оптужбе, између институционалне одговорности и политичке интерпретације.

Још проблематичнији део говора је повезивање различитих догађаја у једну емотивно набијену и политички усмерену линију: трагедија у Новом Саду, број жртава, полицијска акција у Ректорату и шири друштвено-политички контекст. У таквом оквиру изостаје свака озбиљна институционална дистанца, а комплексни догађаји се стапају у јединствену слику "система кривице", без раздвајања одговорности и надлежности.

То је класична техника мобилизационог говора: поједностављивање сложеног, емоционализација институционалног и поларизација друштвеног.

Посебно је спорно што говор долази из позиције ректора. Јер ректор није опозициони лидер нити активиста, већ представник институције која би морала да стоји изван дневне политике. Када се користи реторика "ми против њих", универзитет се више не посматра као простор знања, већ као учесник и покретач политичкг сукоба у Србији.

Тиме се губи оно што је највредније: перцепција универзитета као заједничког, неутралног простора који припада свима, а не једној страни друштвеног конфликта.

У овом говору не постоји ни покушај институционалне дистанце. Нема уздржаног језика, нема правне прецизности, нема простора за могућност другачијег тумачења догађаја. Све је већ унапред дефинисано – и то пре него што је отворена могућност озбиљне анализе.

Такав приступ може бити политички ефектан, али је институционално ризичан.

Јер када универзитет почне да говори језиком политичког сукоба, он губи своју основну функцију: Да буде место где се различита мишљења не сударају као фронтови, већ разматрају као аргументи.

На крају, овај говор више говори о промени улога него о самом инциденту. Он показује колико су и академске институције увучене у логику поларизације, где се свака криза претвара у прилику за заузимање стране и манипулацију оним највреднијим у земљи - њеном будућношћу и младости.

А управо ту лежи суштински проблем: Универзитет који покреће сукобе и поделе у земљи – престаје да буде универзитет у пуном смислу те речи.