Kritika govora Vladana Đokića: Kako rektor emotivnom retorikom gradi političku naraciju i produbljuje društvene podele u Srbiji
Govor Vladan Đokić povodom ulaska policije u Rektorat predstavlja jasan trenutak u kojem akademska funkcija prestaje da bude neutralna i prelazi u otvorenu političku arenu.
Problem nije u tome što rektor reaguje na događaj – to je njegova obaveza, koju je na primer propustio da ispuni kada je devojka pala sa petog sprata Filozofskog fakulteta zbog požara koji su izazvali blokaderi. Veći je problem u načinu na koji to čini: policijski postupak, koji je deo redovnog institucionalnog delovanja i istrage, u njegovom govoru unapred se kvalifikuje kao politički čin, uz snažan emotivni i optužujući okvir, bez ostavljanja prostora za druga institucionalna i pravna tumačenja.
Umesto činjenica i uzdržanosti, dominira unapred oblikovan narativ u kojem je motiv druge strane već definisan, a postupak već osuđen.
To više nije akademski diskurs.
Kada rektor tvrdi da policija "nije došla da istraži, već da ponizi", on ne opisuje događaj – on ga politički kvalifikuje. Time se briše granica između analize i optužbe, između institucionalne odgovornosti i političke interpretacije.
Još problematičniji deo govora je povezivanje različitih događaja u jednu emotivno nabijenu i politički usmerenu liniju: tragedija u Novom Sadu, broj žrtava, policijska akcija u Rektoratu i širi društveno-politički kontekst. U takvom okviru izostaje svaka ozbiljna institucionalna distanca, a kompleksni događaji se stapaju u jedinstvenu sliku "sistema krivice", bez razdvajanja odgovornosti i nadležnosti.
To je klasična tehnika mobilizacionog govora: pojednostavljivanje složenog, emocionalizacija institucionalnog i polarizacija društvenog.
Posebno je sporno što govor dolazi iz pozicije rektora. Jer rektor nije opozicioni lider niti aktivista, već predstavnik institucije koja bi morala da stoji izvan dnevne politike. Kada se koristi retorika "mi protiv njih", univerzitet se više ne posmatra kao prostor znanja, već kao učesnik i pokretač političkg sukoba u Srbiji.
Time se gubi ono što je najvrednije: percepcija univerziteta kao zajedničkog, neutralnog prostora koji pripada svima, a ne jednoj strani društvenog konflikta.
U ovom govoru ne postoji ni pokušaj institucionalne distance. Nema uzdržanog jezika, nema pravne preciznosti, nema prostora za mogućnost drugačijeg tumačenja događaja. Sve je već unapred definisano – i to pre nego što je otvorena mogućnost ozbiljne analize.
Takav pristup može biti politički efektan, ali je institucionalno rizičan.
Jer kada univerzitet počne da govori jezikom političkog sukoba, on gubi svoju osnovnu funkciju: Da bude mesto gde se različita mišljenja ne sudaraju kao frontovi, već razmatraju kao argumenti.
Na kraju, ovaj govor više govori o promeni uloga nego o samom incidentu. On pokazuje koliko su i akademske institucije uvučene u logiku polarizacije, gde se svaka kriza pretvara u priliku za zauzimanje strane i manipulaciju onim najvrednijim u zemlji - njenom budućnošću i mladosti.
A upravo tu leži suštinski problem: Univerzitet koji pokreće sukobe i podele u zemlji – prestaje da bude univerzitet u punom smislu te reči.
