"Лазаре, са мном си се венчао пре 37 година" – Мистериозна жена у црном покуцала на врата Београђанина и отворила језиво клупко тајни

Био је ономад Лазар Мушицки један од најимућнијих у Маринковој бари. 

Човек у годинама тамо неке 1933. када се завршава ова наша прича. А почиње тек коју годину раније. У дану када му је један сусрет у трену живот окренуо наглавачке. До суда је напослетку стигао...

Таман кад је поздравивши своју младу жену намеравао да крочи у двориште своје куће у Пеке Павловића, покрај њега се наједном појавила једна друга жена – у педесетим, сва у црном. Сасвим слободно га је ухватила за руку и питала да ли је он Лазар. Збуњен необичним понашањем непознате му особе, потврдио је, а на њеном лицу појавио се осмех, пише портал Калдрма.

"Ја сам, Лазаре, твоја жена"

"Познајеш ли ме?"

Старац је сумњичаво завртео главом.

Његова супруга је с великом пажњом посматрала овај необичан сусрет.

Дошљакиња му се још мало приближила не пуштајући његову руку.

"А сада?"

Поново је одмахнуо главом.

Ставила је прст на младеж на свом увелом лицу.

"Да ли се бар њега сећаш?"

Не, не… – понављао је Лазар.

Није могла разазнати да ли заиста се не сећа или се прави. Није то очекивала. Испустила му је руку и скоро се привила уз њега.

"Ја сам, Лазаре, твоја жена Јелена са којом си се пре 37 година венчао у Звечки. Препознала сам те малопре на улици. И ево дошла сам да наставимо да заједно живимо".

Старац се ухватио рукама за ниски плот док је очима показивао својој младој жени да не прилази, гошћи у црном је само изустио да тише говори. Послушала је.

Препознала га после скоро четири деценије

Што је тише могла, а да би он све добро разумео, објаснила му је да је који дан раније дошла у Београд у госте својој сестри Милеви Сретеновић, која станује недалеко од улице Пеке Павловића. И тако шетајући тог дана случајно је запазила Лазара. Иако су прошле безмало четири деценије откако га је последњи пут видела, тамо с краја 19. века, одмах га је препознала.

Дуго су остали у дворишту и тек пред ноћ су се растали. Млада жена Мушицког није им сметала.

Шта се онда збило? Колико следећег јутра Јелена је отишла у 11 кварт код старешине Петровића и све му потанко испричала:

"Венчали смо се у селу Звечка пре 37 година. Живели смо добро. Годину касније родила сам ћерку. Тада на моју несрећу дође нека вршаћа машина. Мој муж остави кућу и пође од села до села са људима који су руковали машином. И од онда га моје очи више нису виделе све до јуче", говорила је старешини кварта и додала да је од суседа у Маринковој бари сазнала да му је она млада жена што је била у дворишту супруга иако јој је он рекао да је то само домаћица која му помаже.

"Јесте ли га питали да ли жели да продужи да живи са вама?", интересовало је Петровића.

"Неће он ни да чује. Каже да се развео са мном. Ја му кажем да то не може тако да буде јер је наше дете живо. Има већ 36 година. Зато сам дошла да вам се пожалим".

Петровић је казао Јелени да оде у Звечку, покрај Обреновца, да тамо извади уверење да је законита жена Лазара Мушицког.

Три дана касније вратила се у Београд. И не само да је донела уверење да је она жена него је пронашла још нешто – венчани лист у којем пише да се Лазар 1923. године венчао са неком Радмилом Сребрић!

Црни, Лазаре! Не пише му се добро никако…

Полицији је деловало да је по среди највероватније бигамија, па је Петровић наредио писару Милохнићу да поведе истрагу.

Још истог дана Мушицки је ухапшен. Био је висок, погрбљен. Тешко је говорио због туберкулозе. Дао је исказ у 11. кварту али сасвим супротан од онога што је жена у црном испричала.

- Истина је да сам се венчао са Јеленом. Пошто је родила дете које је одмах умрло, она је напустила моју кућу и отишла својој мајци. Ја сам тражио да ми се врати. Није хтела. Тада сам упутио и тужбу за развод брака. После сам кренуо у свет – рекао је Лазар.

Навео је да су и ратови прошли и да је онда решио да се поново ожени.

- Одем у Звечку и тамо нађем неког Јеремију Ђорђевића, свештеника. Испричам му све. Поменем да сам упутио тужбу Духовном суду и кажем да су ми неки рекли да је дошло решење да смо се развели. Само ја то решење нисам никако добио".

Свештеник му је рекао да му остави 500 динара и да ће он да уреди целу ствар.

"И онда сам се опет оженио"

- Тако ја отпутујем у Београд. После неколико дана дође писмо од њега да је све у реду и да могу са вереницом Радмилом Сребрић да дођем у Звечку да ме он венча. Тако сам се ја други пут оженио 1923. године", испричао је Лазар.

Две године касније Радмила је родила девојчицу, али умре од туберкулозе седам година касније. Остадоше он и дете.

- Шта сам могао него да узмем неколико служавки да ми чувају ћерку. Али биле су све рђаве. Тада ми је неки пријатељ предложио да се поново оженим. Нађу ми Наталију. Извадим умрлицу Радмилину и лепо се венчам у Вождовачкој цркви. Хвала Богу ускоро ће ме обрадовати, у благословеном је стању. Ето, тако је текло", закључио је Лазар.

- Сада, после толико година, појављује се Јелена и хоће да живим са њом. Нећу! Мени је поп Ђорђевић рекао да сам ја разведен!"

Случај застарео, избегао робију, вратио се трећој жени

Али Јелена је имала званичан доказ да је законита жена. И то је Лазара терало на робију због бигамије! Полиција га је упутила у одељење Кривичне полиције где је настављена истрага.

Одужило се који месец да би напослетку 3. маја 1933. донета одлука да буде пуштен јер је, наведено је, случај његове кривице застарео, односно протекло је било више од 30 година откако се венчао са Јеленом.

Вратио се својој трећој жени непрестано тврдећи да се развео од Јелене јер га је у то убедио поп Ђорђевић и то без иједног доказа (можда је оних 500 динара било довољно свештенику да опере своју савест пред Богом?!).

А није веровао Мушицки ни да је ћерка коју је добио са првом супругом уистину жива као што је она тврдила, јер није је видео ниједном док је истрага трајала.

Тако је и умро. Са оба уверења утиснута дубоко у себи.

Калдрма