НАЈВЕЋА БИТКА У НОВИЈОЈ СРПСКОЈ ИСТОРИЈИ: ОВК и НАТО на данашњи дан су покушали да уђу на Косово, ХЕРОЈИ СА КОШАРА им стали на пут!
Битка на Кошарама започета између 8. и 9.априла 1999. године окончана је у јуну исте године. Иако су припадници ОВК били ојачани НАТО снагама, наши војници нису се предавали. Постоји и једна прича са ратишта, како је официр Војске Југославије насамарио Албанце и НАТО.
У ноћи између 8. и 9. априла 1999. године, започела је крвава битка на Кошарама, која се сматра једном од највећих у новијој српској историји. У 3 сата почела је масовна артиљеријска ватра са албанске стране у правцу карауле Кошаре. Она је званично завршена 14. јуна 1999. године, када се Војска Југославије на основу Кумановског споразума са снагама КФОР-а повукла са Кошара.
Војска Југославије била је бројчано ослабљена, на врхунцу борби имала је око 1.200 војника, а ОВК, са добровољцима и албанским јединицама пет до шест хиљада. Снаге ОВК су ратовале у сменама, па иако су имали велику помоћ НАТО официра, ОВК је до тада нападала војску и полицију из заседа. Нису имали озбиљнију војну обуку за фронтално ратовање. У нападе се укључила и албанска војска, прво артиљеријом, а затим и са десетак тенкова, али то није битније утицало на морал војника. иако слабија, Војска Југославије се није предавала - ишли су у нападе по киши, мразу, магли и снегу дубине један метар и бранила сваки положај до последњег тренутка.
Ви сте, драги моји јунаци, ушли у легенду по којој ће вас памтити поколења: Кошаре и Паштрик српски Термопили
КОНАЧНО ИСТОРИЈА БОРАЦА СА КОШАРА: Промоција књиге "Кошаре - Нови Косовски бој" први споменик храборости и жртвама јунака
Почело снимање филма "КОШАРЕ": Прича о НАЈВЕЋИМ ХЕРОЈИМА наше модерне историје
Током крвавих борби на Кошарама било је и многих невероватних сцена, у које је тешко поверовати. Дешавало се да људи са обе линије фронта због густе магле залутају у непријатељске ровове и врате су у сопствене, а да их нико не примети.
Током битке на Кошарама, било је присутно и стално прислушкивање, па се један резервни официр ВЈ присетио америчких Навахо Индијанаца из Другог светског рата, и ангажовао двојицу Рома, припадника ВЈ, који су на свом језику радио везом наводили југословенску артиљерију и минобацаче. До краја рата НАТО и ОВК нису успели да схвате о чему се ради, јер нису разумели ромски језик. Честе су биле и заседе у којима је страдало неколико припаника ВЈ, а готово свакодневна појава покушаја преношења мање или веће количине оружја и муниције из Албаније на Косово и Метохију. Главнину граничних јединица чинили су војници на редовном одслужењу војног рока који су служили војску од марта 1998. године и имали су углавном по 19 или 20 година.
Заставник прве класе Саша Радојевић, који је тада био заменик командира карауле Кошаре, за РТС је говорио како са ове дистанце гледа на ту битку која је трајала до 14. јуна.
- Ми и њихове породице их данас жалимо, читава Србија их слави као хероје, они јесу хероји у одбрани земље - напоменуо је он.
Он је додао да је граница према Албанији била нестабилна, било је свакодневних инцидената и граничари су своје задатке извршавали у борбеним и ратним условима.
- Имали сте Албанију која има претензије према вашој територији, да заузме ваш део територије, имате иза вас село у коме живе Албанци који су непријатељски настројени према нашој војсци - тако да су граничари на неки начин били спремни, очекивали су, а о мотивацији за одбрану земље не треба говорити, како војника, тако старешина и касније добровољаца који су се у ту битку укључили - рекао је Радојевић.
Према његовим речима, граничари су можда једини војници у Војсци Југославије који су имали наоружање са бојевом муницијом и сами доносили одлуку када ће је употребити, када буду угрожени њихови животи.
Од битке на Кошарама прошле су 23 године. а Радојевић каже да тада нису били свесни да смо положили један испит које генерације у 100 година полажу.
- Радили смо свој посао, свакога дана нудећи своју главу за одбрану отаџбине, сваког минута. Било је тешко 67 дана психички издржати, без НАТО авијације, без борби, само да седите 67 дана у рову, да не спавате, да немате храну - каже он.
Који је тренутак на Кошарама био најтежи
- Сви напади у историји су почињали на благе или радосне празнике - нису баш случајно изабрали велики петак, прва два дана када су граничари примили тај први и најтежи удар био је натежи и трећи дан био је крвави Ускрс када смо изгубили 10 припадника Војске Југославије, од тога седам припадника граничних јединица - рекао је Радојевић.
Каже да је то било тешко схватити, морал је био доста пољуљан.
- Захваљујући тада потпуковнику Димчевски Драгутину који је био све време са нама, који је успео својим присуством, одличном организацијом и смиреношћу да поврати тај морал. Одлучивало се се да ли ће одбрана успети или неће. Наш командни кадар из команде Приштинског корупса и генерал Лазаревић и Павковић нису тако лако могли да уведу свеже снаге јер је била ваздушна опасност - требало је довести јединице из дубине, бористи се припадницима терористичке ослободилачке војске Косова, била је пресечена комуникација пута - испричао је он.
Било је невероватних тренутака, када је погођен положај код граничног камена Ц-4, три дана је све горело.
- НАТО бомбардовање је било нешто настрашније што смо до тада могли да доживимо и срећа је наша била што су положаји наши од положаја терористичке војске Косова били на 80 до 100 метара, па уколико би погодили нас погодили би и њих. Нисмо трпели директне ударе НАТО авијације, али сам лично осетио кад падне авио-бомба на 800 метара од вас, све лети у ваздух, за пар секунди сте у ваздуху - испричао је Радојевић.
Највећи страх војници су имали од недостатка муниције, а због адреналина, нису имали потребу за храном, а уместо воде, узимали су снег.
Када су наше војнике позивали на предају, ниједан се није предао и наши војници су рађе ишли у смрт мего у прдају или повлачење, каже Радојевић.
Култура сећања на хероје са Кошара
- Последњих десетак година смо добили поштовање, нисмо ни били свесни шта смо у том тренутку одрадили - добили смо поштовање од медија, грађана, од навишег војног и државног руководства - напоменуо је Радојевићи додао:
- Готово у свим градовима, булевари, улице носе имена тих погинулих хероја. Важна је култура сећања јер човек два пута умире - једном када погине а други пут када га сви забораве. Друга је година како је битка за Кошаре ушла у уџбенике историје за 8. разред, то нам је драго да сачувамо хероје одбране од заборава - закључио је Радојевић
