Пад надстрешнице у Новом Саду и четири шпанске железничке несреће: Док свет тугује, код нас трагедије постају политички инструмент
Док је Србија 1. новембра 2024. доживела трагедију када је бетонска надстрешница на главној железничкој станици у Новом Саду обрушила део конструкције на плочник и повредила људе који су се затекли код станице, Шпанија је у јануару 2026. забележила четири озбиљне железничке несреће у размаку од само пет дана. Разлика у реакцији друштва и медија је шокантна.
Разлика у реакцији друштва и медија је шокантна.
Нови Сад: протести и циркусизација трагедије
Пад надстрешнице изазвао је шок и тугу, али је реакција дела јавности и демонстраната брзо отишла у насилну и драматичну кампању. Грађани и студенти су организовали протесте, али су они често пратили агресивне поруке, насиље, крваве шаке и спектакуларне акције усмерене ка рушењу власти, уз обиље медијске пажње која је појачавала циркус.
Уместо да трагедија буде тренутак заједничког жаљења и конструктивне акције, део јавности је реаговао пренаглашено, користећи смрт и повреде за политичке циљеве, док су практичне мере и стварна забринутост за безбедност пали у други план.
Шпанија: несреће решавају без драме
У Шпанији, од 18. до 22. јануара 2026. догодиле су се четири озбиљне железничке несреће:
- Адамуз: судар два високо-брза воза, 45 мртвих и више од 290 повређених.
- Гелида: искочење воза из шина, један мртав, десетине повређених.
- Мурциа: судар комутерног воза са краном, шест лакше повређених.
- Четврта несрећа: удар комутерног воза у покретни кран, четири до шест повређених.
Свуда су страдали стварно бројни људи, али тамо нико није фарбао руке у црвено, нико није насилно демонстрирао против власти, а медији нису правили циркус од трагедије. Реакција је била рационална: хитне истраге, реформе инфраструктуре, транспарентна комуникација са јавношћу.
Упоредна критика
Несреће у свету се дешавају стално, али само у Србији део јавности прави политички перформанс и циркус око трагедије. Док су у Шпанији фокус на жртве, безбедност и реформе, у Србији драматична реакција демонстраната и пренаглашени протести постају централна прича.
Трагедија у Новом Саду је била довољно озбиљна да захтева мирну реакцију и конструктивно решавање проблема, али део јавности је одлучио да од ње прави политички и медијски спектакл, служећи се насиљем и симболиком крвавих шака. То је слика друштва које мисли да је паметно док га други користе као пијуна за сопствене циљеве.
Пад надстрешнице и шпанске несреће јасно показују разлику између рационалне и пренаглашене друштвене реакције. Док свет функционише без циркуса, у Србији трагедија постаје позорница за политичке перформансе, спектакл и насиље, често занемарујући суштинску забринутост за безбедност и жртве.
