Последњи обућар у Великој Плани: Горан окрпио 200.000 ципела
Занат наследио од оца Божидара
Горан Јелача (54) је последњи обућар у општини Велика Плана која има више од 40.000 становника.
Прочитајте и:
- Црква у којој се причестила српска војска пред бој на Косову, сада служи АЛБАНЦИМА као депонија и ЈАВНИ ТОАЛЕТ
- ДА СРЦЕ ЗАДРХТИ: ПОБИЛИ јој породицу, преживела је ЛОГОР, а ОВАКО бака Анђа (99) зарађује за ЛЕКОВЕ!
- Српска ЛЕПОТИЦА: Погледајте јединствену пећину на свету, ЗАНЕМЕЋЕТЕ кад видите ШТА СЕ У ЊОЈ КРИЈЕ!
Занат је наследио од оца Божидара који је обућарску радњу отворио 1958. године.
- Кад сам 1986. године завршио гимназију, математички смер, одлучио сам да не настављам школовање, већ да се прихватим шила и обућарског чекића. И нисам погрешио. Посла је све мање, али није тежак и не кисне ми над главом. Нисам алав, не треба ми много. А и свој сам газда.
Он и његов помоћник Владан Цветановић, са којим ради већ 10 година, у просеку дневно поправе више од 20 пари обуће.
- Сваког дана радимо по 10 сати. По некој мојој рачуници, за ове 32 године окрпио сам око 200.000 пари обуће. Читав један велики град. У шали кажем да нема становника Плане који бар једном није носио моје ципеле. Чешће ми долазе жене, чим примете да им нешто фали на обући, оне журе да то поправе, а мушкарци су аљкавији – каже Јелача.
Највећи проблем представља му то што се људи све ређе одлучују на поправку старе обуће већ радије купују јефтину обућу из Кине и половну обућу из Западне Европе:
Последњи плањански обућар је и страствени планинар и један од најактивнијих чланова локалног планинарског друштва Врбица. Каже да од бројних освајања планинских врхова највише памти успон на Миџор, највиши врх Старе планине, Трем на Сувој планини и Ртањ.
- Раније је било још неколико радњи, али Кинези су их затворили. Мене неће. Нисам од оних који лако одустају, а волим овај посао и имам сталне муштерије.
Јелача каже да не помишља на пензију и да ће радити "колико год могне". Има два сина, али њих обућарски занат не интересује. Старији Стефан је у Паризу, а млађи Никола је завршио средњу угоститељску и повремено ради као конобар.
- Најтеже поправке су кад обућа пукне са стране, па морам да убацујем уметак и ушивам. Ретко ми се догађа да ми људи рекламирају, јер радим савесно, као себи. А и користим добре италијанске и немачке материјале који су издржљивији.
Радња му је затрпана обућом. Што оном која чека на поправку, што оном која узалуд чека власника.
- Често се догађа да муштерија не дође по поправљену обућу. У међувремену се предомисли и купи нову, а ову не узима да не би платио. Ја такву обућу чувам по три-четири месеца, неку и по три године, а онда је поклоним неком ко је лошијег имовног стања.
На примедбу да му је у радњи хаотично стање, одговара да у том "наизглед хаосу" постоји ред и да тачно зна где му се која обућа налази.
- Да сам хтео ред, ишао бих на факултет и радио у канцеларији.
Каже да се често догађају комичне ситуације, углавном кад мужеви долазе по обућу својих жена, а немају појма како обућа изгледа. Више пута му се догодило да људи долазе и питају да ли су њихове ципеле код њега, јер не могу да их нађу, а нису сигурни да ли су их донели на поправку.