Poslednji obućar u Velikoj Plani: Goran okrpio 200.000 cipela
Zanat nasledio od oca Božidara
Goran Jelača (54) je poslednji obućar u opštini Velika Plana koja ima više od 40.000 stanovnika.
Pročitajte i:
- Crkva u kojoj se pričestila srpska vojska pred boj na Kosovu, sada služi ALBANCIMA kao deponija i JAVNI TOALET
- DA SRCE ZADRHTI: POBILI joj porodicu, preživela je LOGOR, a OVAKO baka Anđa (99) zarađuje za LEKOVE!
- Srpska LEPOTICA: Pogledajte jedinstvenu pećinu na svetu, ZANEMEĆETE kad vidite ŠTA SE U NJOJ KRIJE!
Zanat je nasledio od oca Božidara koji je obućarsku radnju otvorio 1958. godine.
- Kad sam 1986. godine završio gimnaziju, matematički smer, odlučio sam da ne nastavljam školovanje, već da se prihvatim šila i obućarskog čekića. I nisam pogrešio. Posla je sve manje, ali nije težak i ne kisne mi nad glavom. Nisam alav, ne treba mi mnogo. A i svoj sam gazda.
On i njegov pomoćnik Vladan Cvetanović, sa kojim radi već 10 godina, u proseku dnevno poprave više od 20 pari obuće.
- Svakog dana radimo po 10 sati. Po nekoj mojoj računici, za ove 32 godine okrpio sam oko 200.000 pari obuće. Čitav jedan veliki grad. U šali kažem da nema stanovnika Plane koji bar jednom nije nosio moje cipele. Češće mi dolaze žene, čim primete da im nešto fali na obući, one žure da to poprave, a muškarci su aljkaviji – kaže Jelača.
Najveći problem predstavlja mu to što se ljudi sve ređe odlučuju na popravku stare obuće već radije kupuju jeftinu obuću iz Kine i polovnu obuću iz Zapadne Evrope:
Poslednji planjanski obućar je i strastveni planinar i jedan od najaktivnijih članova lokalnog planinarskog društva Vrbica. Kaže da od brojnih osvajanja planinskih vrhova najviše pamti uspon na Midžor, najviši vrh Stare planine, Trem na Suvoj planini i Rtanj.
- Ranije je bilo još nekoliko radnji, ali Kinezi su ih zatvorili. Mene neće. Nisam od onih koji lako odustaju, a volim ovaj posao i imam stalne mušterije.
Jelača kaže da ne pomišlja na penziju i da će raditi "koliko god mogne". Ima dva sina, ali njih obućarski zanat ne interesuje. Stariji Stefan je u Parizu, a mlađi Nikola je završio srednju ugostiteljsku i povremeno radi kao konobar.
- Najteže popravke su kad obuća pukne sa strane, pa moram da ubacujem umetak i ušivam. Retko mi se događa da mi ljudi reklamiraju, jer radim savesno, kao sebi. A i koristim dobre italijanske i nemačke materijale koji su izdržljiviji.
Radnja mu je zatrpana obućom. Što onom koja čeka na popravku, što onom koja uzalud čeka vlasnika.
- Često se događa da mušterija ne dođe po popravljenu obuću. U međuvremenu se predomisli i kupi novu, a ovu ne uzima da ne bi platio. Ja takvu obuću čuvam po tri-četiri meseca, neku i po tri godine, a onda je poklonim nekom ko je lošijeg imovnog stanja.
Na primedbu da mu je u radnji haotično stanje, odgovara da u tom "naizgled haosu" postoji red i da tačno zna gde mu se koja obuća nalazi.
- Da sam hteo red, išao bih na fakultet i radio u kancelariji.
Kaže da se često događaju komične situacije, uglavnom kad muževi dolaze po obuću svojih žena, a nemaju pojma kako obuća izgleda. Više puta mu se dogodilo da ljudi dolaze i pitaju da li su njihove cipele kod njega, jer ne mogu da ih nađu, a nisu sigurni da li su ih doneli na popravku.