Срби ово раде сваки пут кад пролазе поред цркве: Теолог објаснио да ли је исправно

Нисте у Србији ако се неко, док пролазите поред цркве, током вожње градским превозом, шетње или у аутомобилу, не прекрсти. Можда чак и ви спадате у ту групу верника којој је незамисливо да поред светог места прође без овог чина. Иако је код нас та навика устаљена, често се питамо колико је заправо исправна. Теолог Небојша Лазић за Telegraf.rs открио је да ли кршћење тада има смисла или је сасвим погрешан поступак, али и који још српски верски обичаји могу да буду проблематични.

На самом почетку разговора теолог је изричит - не постоји правило када се крстимо, а када не, каже нам он, јер је, додаје, закрштавање акт слободе.

-Аутентични израз наше вере и побожности, уместо да га доживимо као слободу, ми смо почели да имамо погрешну интерпретацију и да га доживљавамо као препреку. То што се крстимо када пролазимо поред цркве јесте суштински један чин захвалности. Савремени човек који је у журби, јурњави и послу, када види храм Божији, захвали се Богу, сети се Бога и свега што нам је дао. Захвалност није под морање, иначе не би била захвалност. Тако је и са овим актом када се прекрстимо испред храма, цркве или крста, говори нам теолог.

И сада када смо решили ову велику недоумицу, упитали смо теолога који су то још обичаји које Срби практикују у православљу, а некима би могли да се учине чак и паганским. Први од њих је, истиче теолог, изношење хране на гроб покојника, које никако није, говори нам даље, хришћански чин.

-То је народни обичај који се утемељио код нас. То су остаци оног базичног човековог осећања шта би требало да уради. То су остаци паганских обичаја који потичу из времена пре него што смо примили хришћанство. Обичај остављања алкохолних пића и цигарета на гробовима преминулих ближњих представља директно искривљавање истинске хришћанске вере и нема никакво упориште у црквеном учењу. Ипак, ту почивају наши најмилији, па је етички погрешно да нам њихов гроб служи као шведски сто, говори нам он даље.

Прича нам још теолог Лазић како сви обичаји имају своје утемељење и објашњење, па је потанко објаснио и један везан са сахране, а када се са поворском стаје на три места, као и зашто је то баш тако.

-Неки од њих, на пример они везани за сахрану, специфични су. Зашто се покојник носи поворком и зашто се стаје на три места? Настало је из практичних разлога. У доба средњег века и касније, током епидемија разних болести, покојници су се сахрањивали што даље од насељених места, па је приликом ношења сандука практично настала потреба за предахом. Зашто се, на пример, узима угљевље након сахране и потом перу руке? Није ни то никакав магијски, тајни ритуал мистичности, него је то учињено са циљем хигијене, ради превенције различитих заразних болести, јасан је теолог Лазић.

Неки обичаји су, пак, додаје, чак законом забрањивани, јер нису, како каже, били само антихришћански, него и против људског достојанства. Један такав је обичај куповине младе.

-Данас је тај обичај сведен на један перформанс, а некада је то била стварност. Младожења улази у кућу и новцем (раније дукатима) откупљује младу од родбине, која се притом ценка и подиже цену. Колико је обичај био поштован и заступљен, говори и то што су понекад своте изнуђеног новца биле баснословне. Кнез Александар Карађорђевић је 1846. године издао наредбу која је гласила: 'Искање и давање новца и злата за девојку укида се као обичај противан достојанству човечијем..., прича нам теолог, па истиче како је тиме овај обичај укинут, а данас су од њега остале само шале у виду симболичног откупа младе.

Поред наведених, неки обичаји су, прича још теолог, имали за циљ приказивање способности за брак и ту су настали као сведочанство времена.

-Као доказ своје способности, али и вредности да брани кућу и жену, таст је пред будућег зета постављао изазов да са највишег дрвета у дворишту пушком скине јабуку. Тек ако у тој намери успе, младожења може да води младу. Не треба робовати обичајима. Бог је изнад обичаја и никада није супротно. Ритуали и обичаји су део културног наслеђа, а не верски обредни моменти, ако нису везани за Цркву. На концу, банално би било да нам Бог даје срећу и благослове по води која је проливена за нама, или да демон вреба ако не куцнемо у дрво. Све то је симпатично, али је само део паганског наслеђа. Вера ослобађа, а не поробљава, закључује теолог Небојша Лазић за Telegraf.rs.

Извор: Србија Данас/Телеграф