Три деценије након "ОЛУЈЕ": Како траума прогона и рата из 90-их и даље утиче на ментално здравље

Након доласка у Србију, већина избеглих људи није имала приступ психолошкој подршци. Траума рата, губитка дома, заједнице и идентитета остала је необрађена. Уместо професионалне помоћи, људи су се ослањали на ћутање, сналажење и „трпљење“. То, међутим, није био знак отпорности – већ потискивања, које је у многим случајевима довело до дугорочних последица.

Према бројним међународним истраживањима која су пратила психолошко стање избеглица из бивше Југославије, учесталост посттрауматског стресног поремећаја (ПТСП) и депресије била је изузетно висока – и до 60% међу онима који су били директно изложени насиљу и прогону.

Студија Богиц и сарадника (2015), спроведена у Немачкој, Италији и Уједињеном Краљевству, показала је да су избеглице из бивше Југославије чак десет и више година након рата имале значајно виши ниво менталних поремећаја у поређењу са домицилним становништвом.

Траума која траје и без рата

Научници истичу да траума не престаје са завршетком ратних сукоба. У студији објављеној у часопису БМЦ Psychiatry (2018), бивши ратни избеглице које никада нису добиле психолошку помоћ имале су висок ниво депресије и анксиозности чак 11 година након повратка или пресељења. Најтежи симптоми су уочени код оних који су изгубили чланове породице, били сведоци насиља или су били изложени дуготрајним стресорима – попут сиромаштва, губитка посла, друштвене изолације или стигматизације.

Нове генерације, старе ране

Посебно забрињавају налази истраживања о трансгенерацијском преносу трауме. Деца и унуци оних који су прошли кроз избеглиштво често осећају последице догађаја којих се не сећају. У породицама у којима се о рату не говори, деца развијају осећај нелагоде, емоционалне напетости и збуњености у вези са сопственим идентитетом.

У студијама које су анализирале адолесценте расељене током сукоба на Косову и у Хрватској, забележени су симптоми хроничног стреса, ниско самопоуздање и повећан ризик од депресивних поремећаја. Ови млади људи су често одрастали уз родитеље који су сами били трауматизовани, али нису знали како да о томе говоре – нити су имали могућност да потраже помоћ.

Ћутање и институционална празнина

За разлику од неких других земаља које су прошле кроз ратове (нпр. Израел, Руанда, Босна и Херцеговина), у Србији никада није систематски развијен програм психолошке рехабилитације за избеглице из Хрватске и БиХ. Није било организованих центара за подршку, група за психолошку помоћ, нити јавних кампања које би нормализовале разговор о трауми.

Ћутање је постало механизам одбране, али и друштвена норма. Траума је премештана у тело, у болести, поремећаје спавања, нападе панике, тихе породичне конфликте и разне облике повучености.

Траума као тиха епидемија

Истраживања као што су она коју су спровеле Портер и Хаслам (2001) указују на снажан утицај тзв. постмиграционих стресора: лош смештај, несигуран боравишни статус, сиромаштво и маргинализација додатно погоршавају психолошко стање избеглица. Многи људи који су избегли током „Олује“ провели су године у колективним центрима, без перспективе, подложни дискриминацији и етикетирању као „дођоши“ – што је само продужавало стање стреса и неприпадности.

Где смо данас?

Иако је прошло готово 30 година од операције „Олуја“, у Србији и даље не постоји институционални оквир за психолошко лечење траума из деведесетих. Поједини терапеути и организације цивилног друштва баве се овим темама, али то је далеко од системског одговора. У школама се не учи о психолошким последицама рата, у медијима доминирају политичке наративе, а већина преживелих и даље носи своје ране у тишини.

Уколико се не отворе институционални и друштвени простори за обраду траума, последице неће нестати – већ ће се пренети даље, у будуће генерације. Траума не познаје календаре ни годишњице. Она се не повлачи кад падне влада, кад се промени систем или кад избледе слике из колона. Она остаје – ако се не излечи.