Др Борис Бурсаћ за СД поводом 30 година од злочиначке акције "Олуја": Због ћутања о НДХ, Срби су поново страдали - не смемо дозволити да се злочини забораве

На дан, када обележавамо три деценије од злочиначке акције "Олуја", дужност ми је да као као Србин, пореклом из Крајине јасно и гласно говорим о страдању нашег народа. "Олуја" није била само војна операција, већ директан наставак геноцидне политике Независне Државе Хрватске (НДХ) и завршни чин систематског уништавања свега што је српско у Хрватској.

На православни празник Благе Марије, пре 30 година, наш народ је нападнут на секторима "Север" и "Југ", који су били под заштитом Уједињених нација. Упркос свим гаранцијама које су представници међународне заједнице дали, напад је извршен.

Према извештају који је Фрањо Туђман поднео Хрватском сабору, у операцији "Олуја" учествовало је око 200.000 војника из Хрватске војске и Хрватског вијећа одбране, уз подршку специјалне полиције, муслиманске армије из БиХ под командом Атифа Дудаковића, као и НАТО авијације. Са друге стране, крајишки Срби су бројали једва 30.000 војника. Ова монструозна акција, где је однос снага био 7:1, представља највећи погром у Европи после Другог светског рата.

Резултат ове злочиначке акције је протеривање преко 250.000 Срба са својих вековних огњишта и убиство преко 2.000 људи. На путевима којима су се кретале избегличке колоне, убијани су недужни цивили. Најстрашнији симбол тог страдања остаје бомбардовање на Петровачкој цести, где су мајке препознавале своју децу само по зубићима. Осим људских живота, уништено је и опљачкано 13.000 привредних објеката, 78 православних цркава и стотине споменика културе.

Међународна заједница је ћутала, а починиоци злочина, попут генерала Анте Готовине и Младена Маркача, ослобођени су свих оптужби, чиме је "Олуја" постала највећи некажњени злочин после Другог светског рата.

Дозволите ми да се увек изнова подсетим на речи Карлоса Бранка, заменика шефа мисије УН-ових посматрача за Хрватску и БиХ, јер оне најбоље описују тадашњу стварност. Он је рекао: “Крајина је за Србе постала пакао, гробље на отвореном - убијани су они који нису успели или нису могли да побегну због поодмаклих година, пљачкане су и спаљиване куће, уништавани усеви и све то уз подршку највиших нивоа хрватске државе”. Последица ове монструозне акције била је да је готово целокупно српско становништво морало да напусти своја огњишта. Крајина је опљачкана, разорена и спаљена. Ништа није било поштеђено – ни српски верски, културни и историјски споменици, нити они посвећени антифашистичкој борби.

Сви ови догађаји директно показују да је циљ био исти као и у време Анте Павелића – створити етнички чисту Хрватску. То потврђују и речи Фрање Туђмана са састанка на Брионима, када је изјавио да је циљ „нанети такве ударце да Срби практично нестану са ових простора“. Касније је, у Хрватском сабору, "Олују" назвао успешним решењем „главног унутрашњег проблема“ Хрватске, мислећи на српски народ.

Некажњавање усташких злочина у НДХ директно је довело до поновног страдања Срба. Зато је наша дужност да не дозволимо да се ови злочини забораве. Морамо јасно и гласно говорити о нашим жртвама и стратиштима, јер док ми тугујемо, Хрватска, чланица Европске уније, слави ову злочиначку акцију. На концертима попут оних које држи Марко Перковић Томпсон, пола милиона људи уздиже нацистичке симболе и кличу усташке поздраве "За дом спремни!".

Међународна заједница, која је ћутала током злочина над Србима у „Олуји“, и данас остаје нема пред овим јавним испољавањем усташтва. Стога морамо још гласније говорити о злочинима почињеним над Србима да би сви чули истину.

Српски народ, који је кроз историју преживео невиђена страдања, није поклекнуо. Уместо тога, из сваке голготе се уздизао снажнији, настављајући да корача напред поносно. Наша је света дужност према жртвама да их достојно памтимо и да њихова искуства преносимо будућим генерацијама. Ово није само чин сећања, већ и завет да се такве трагедије никада више не смеју поновити. Јер, чувајући истину о нашој прошлости, ми чувамо и саму будућност Србије.