ТУГА И ЗВЕРСТВО КОЈИ ОДУЗИМАЈУ ДАХ – Овако су Добрили из Рогатице муслимани убили родитеље, сестру, брата, мужа...

Две Добриле су две сиње кукавице, две највеће туге под небом. Свака голема толико да би због ње и љута гуја испод камена писнула. Сине, севап је њих обићи, али ако ти није за муку, боље ти је да не слушаш њихове јаде. Потршћеш се. Иако сам сина изгубила, кад помислим на њих две, на њихову трагедију, мени моја туга мала изгледа.

Овим речима је давне 1998. године моју посету Рогатици и распитивање за адресу Добриле Бјелаковић и Добриле Перовић пропратила једна старија мештанка, забрађена црном марамом.

Првој Добрили ратни вихор је из наручја заувек истргнуо супруга Раденка и обоје њихове деце – сина Славишу и кћерку Соњу.

Пре шест година, у једном ратном дану, друга Добрила је изгубила оба родитеља, супруга, јединог брата и једину сестру. Тада је имала двадесет година и две кћерке – трогодишњу Милијану и Маријану, која је свет угледала само двадесет четири дана пре породичне трагедије.

Туга и трагедија пред којима се разум мути. А и тугу и трагедију надмашује зверство са којим су муслимани, комшије, масакрирали Добрилину породицу. Добрила је, скамењена од туге, причала, а ја, скамењен од ужаса шта чујем, записивао.

Био је наш велики празник, Петровдан, 12. јул 1992. године - сећа се Добрила. - Тог дана моја Маријана је напунила месец дана живота. После изласка из породилишта, нас три смо биле код родбине у Обреновцу. Тог дана је дошао мој стриц Милан из Чачка да нас води код себе. Загрлио ме је и рекао: „Сине, погинула је мала Данијела.“ Данијела је моја млађа сестра. Тек сутрадан у Чачку рекао ми је и за тату, маму, бату и Горана. И они су убијени. Страдали су, а Маријану нису ни видели. Од одласка из Вишеграда у породилиште највише сам размишљала о том сусрету. Замишљала сам радост мог мужа Горана, кад угледа и пригрли наше друго дете. Али ето, никад је није ни видео, ни загрлио. А њој је било суђено да свог оца упозна само преко фотографије.

Када је почео рат и терор муслиманских паравојних група, под командом исламског фанатика Алије Изетбеговића, захватио је и општину Рогатица. Мањинско српско становништво из Добрилиног родног села Трнова и околних села напустило је своје домове и побегло у збег код основне школе у Шљедовићима. Истовремено, по наређењу претпостављене команде Војске Републике Српске, војно способни мушкарци запосели су положај и ископали ровове на оближњем брду Гај, са задатком да штите збег. Међутим, с обзиром на вишеструко надмоћно бошњачко окружење, малобројни српски територијалци реално нису били у стању да штите ни сами себе, а камоли да зауставе иоле јачи муслимански напад.

Тим пре што је, чак и почетком јула 1992. године, након што је извршена масовна паљевина њихових напуштених кућа, међу Србима још увек било много оних који су наивно веровали да њима и њиховим породицама од комшија муслимана не прети никаква опасност. Један од таквих Срба био је и Добрилин отац, Милорад Обрадовић (44), референт за набавку у рогатичком „Промету“.

Тата је дуго одбијао да узме пушку или иде на стражу - каже Добрила. - Говорио је како је сигуран да нам наше комшије, од којих су многи радили са њим у фирми, неће учинити никакво зло. Узалуд су га обазривији људи упозоравали да муслиманима не треба веровати и подсећали на бројне наше Обрадовиће које су за време Другог светског рата муслимани живе спалили.

Баш због те очеве лаковерности, на Гају, у земуници са татом, налазили су се и мој шеснаестогодишњи брат Дарко, моја деветнаестогодишња сестра Данијела и наша мајка Зорка. Ту су били и мој супруг Горан и наш кум Миодраг Мотика.

Муслимани су Гај напали петог јула, око четири часа ујутро. Иако је, према сведочењу Мирослава Обрадовића (који се са Миломиром Андрићем и браћом Драганом и Зораном Кусмуком налазио у суседном рову), његовог стричевића Миломира и његову млађу кћерку почетак напада затекао будне, на стражи, муслимани им нису дали прилику да пруже отпор или побегну из клопке.

Када је после десетак минута нејака српска одбрана на Гају потпуно разбијена, Изетбеговићеви војници починили су ужасан, здравом разуму несхватљив злочин.

Добрила каже да је реконструкција злочина извршена према изјави једног од учесника у нападу на Гај, касније заробљеног (и ослобођеног?!), Синана Ћатића из Трнова, предратног кафанског певача, и казивању Срба који су успели да побегну од ножа својих дојучерашњих комшија.