TUGA I ZVERSTVO KOJI ODUZIMAJU DAH – Ovako su Dobrili iz Rogatice muslimani ubili roditelje, sestru, brata, muža...

Dve Dobrile su dve sinje kukavice, dve najveće tuge pod nebom. Svaka golema toliko da bi zbog nje i ljuta guja ispod kamena pisnula. Sine, sevap je njih obići, ali ako ti nije za muku, bolje ti je da ne slušaš njihove jade. Potršćeš se. Iako sam sina izgubila, kad pomislim na njih dve, na njihovu tragediju, meni moja tuga mala izgleda.

Ovim rečima je davne 1998. godine moju posetu Rogatici i raspitivanje za adresu Dobrile Bjelaković i Dobrile Perović propratila jedna starija meštanka, zabrađena crnom maramom.

Prvoj Dobrili ratni vihor je iz naručja zauvek istrgnuo supruga Radenka i oboje njihove dece – sina Slavišu i kćerku Sonju.

Pre šest godina, u jednom ratnom danu, druga Dobrila je izgubila oba roditelja, supruga, jedinog brata i jedinu sestru. Tada je imala dvadeset godina i dve kćerke – trogodišnju Milijanu i Marijanu, koja je svet ugledala samo dvadeset četiri dana pre porodične tragedije.

Tuga i tragedija pred kojima se razum muti. A i tugu i tragediju nadmašuje zverstvo sa kojim su muslimani, komšije, masakrirali Dobrilinu porodicu. Dobrila je, skamenjena od tuge, pričala, a ja, skamenjen od užasa šta čujem, zapisivao.

Bio je naš veliki praznik, Petrovdan, 12. jul 1992. godine - seća se Dobrila. - Tog dana moja Marijana je napunila mesec dana života. Posle izlaska iz porodilišta, nas tri smo bile kod rodbine u Obrenovcu. Tog dana je došao moj stric Milan iz Čačka da nas vodi kod sebe. Zagrlio me je i rekao: „Sine, poginula je mala Danijela.“ Danijela je moja mlađa sestra. Tek sutradan u Čačku rekao mi je i za tatu, mamu, batu i Gorana. I oni su ubijeni. Stradali su, a Marijanu nisu ni videli. Od odlaska iz Višegrada u porodilište najviše sam razmišljala o tom susretu. Zamišljala sam radost mog muža Gorana, kad ugleda i prigrli naše drugo dete. Ali eto, nikad je nije ni video, ni zagrlio. A njoj je bilo suđeno da svog oca upozna samo preko fotografije.

Kada je počeo rat i teror muslimanskih paravojnih grupa, pod komandom islamskog fanatika Alije Izetbegovića, zahvatio je i opštinu Rogatica. Manjinsko srpsko stanovništvo iz Dobrilinog rodnog sela Trnova i okolnih sela napustilo je svoje domove i pobeglo u zbeg kod osnovne škole u Šljedovićima. Istovremeno, po naređenju pretpostavljene komande Vojske Republike Srpske, vojno sposobni muškarci zaposeli su položaj i iskopali rovove na obližnjem brdu Gaj, sa zadatkom da štite zbeg. Međutim, s obzirom na višestruko nadmoćno bošnjačko okruženje, malobrojni srpski teritorijalci realno nisu bili u stanju da štite ni sami sebe, a kamoli da zaustave iole jači muslimanski napad.

Tim pre što je, čak i početkom jula 1992. godine, nakon što je izvršena masovna paljevina njihovih napuštenih kuća, među Srbima još uvek bilo mnogo onih koji su naivno verovali da njima i njihovim porodicama od komšija muslimana ne preti nikakva opasnost. Jedan od takvih Srba bio je i Dobrilin otac, Milorad Obradović (44), referent za nabavku u rogatičkom „Prometu“.

Tata je dugo odbijao da uzme pušku ili ide na stražu - kaže Dobrila. - Govorio je kako je siguran da nam naše komšije, od kojih su mnogi radili sa njim u firmi, neće učiniti nikakvo zlo. Uzalud su ga obazriviji ljudi upozoravali da muslimanima ne treba verovati i podsećali na brojne naše Obradoviće koje su za vreme Drugog svetskog rata muslimani žive spalili.

Baš zbog te očeve lakovernosti, na Gaju, u zemunici sa tatom, nalazili su se i moj šesnaestogodišnji brat Darko, moja devetnaestogodišnja sestra Danijela i naša majka Zorka. Tu su bili i moj suprug Goran i naš kum Miodrag Motika.

Muslimani su Gaj napali petog jula, oko četiri časa ujutro. Iako je, prema svedočenju Miroslava Obradovića (koji se sa Milomirom Andrićem i braćom Draganom i Zoranom Kusmukom nalazio u susednom rovu), njegovog stričevića Milomira i njegovu mlađu kćerku početak napada zatekao budne, na straži, muslimani im nisu dali priliku da pruže otpor ili pobegnu iz klopke.

Kada je posle desetak minuta nejaka srpska odbrana na Gaju potpuno razbijena, Izetbegovićevi vojnici počinili su užasan, zdravom razumu neshvatljiv zločin.

Dobrila kaže da je rekonstrukcija zločina izvršena prema izjavi jednog od učesnika u napadu na Gaj, kasnije zarobljenog (i oslobođenog?!), Sinana Ćatića iz Trnova, predratnog kafanskog pevača, i kazivanju Srba koji su uspeli da pobegnu od noža svojih dojučerašnjih komšija.