У чему је ''проблем'' данашње деце чија се пажња мери стотинкама: Психолози објашњавају суштину свега ''Данашња деца су превише стимулисана'' - шта се све изгубило током деценија и вртоглавог напретка технике

Психолози објашњавају феномен мањка пажње и зашто деца из 90-их размишљају другачије од генерације З.

Игре које сте играли као деца буквално су преобликовале ваш мозак. Ево шта се тачно променило:

Деца су током 90-их играла игре које су приморавале мозак да греши  и покушава поново. Марио, Сониц, Принце оф Персиа - ииграчи су имали 3 живота, без снимања, без помоћи. Када би играчи изгубили, учили су стрпљење, планирање и толеранцију на фрустрацију.

Данас многе игре воде децу корак-по-корак, аутоматски снимају напредак сваких 10 секунди и уклањају прави изазов.

Тетрис, Доом, Quake, Зелда нису имали мапу, нити стрелице које показују пут. Распореди су се памтили, обрасци, тајне. Научници сада показују да су ове игре јачале хипокампус, део мозга задужен за памћење и оријентацију у простору.

Савремене игре често нуде светлеће линије, ГПС стрелице и гласовне асистенте. Деца данас следе упутства уместо да сама долазе до решења.

Када би ограч изгубио, морао је да престане за разлику од савремених игрица које делују као да немају краја. Roblox, Генсхин, Минецрафт су напросто дизајнирани да држе пажњу константно.

Ово по речима психолога ствара зачарани круг - деца уместо да извршавају своје задатке, сада имају ''зависност'' да су константно стимулисана . 

Један забринути родитељ је изјавио: - Мој син никад не зна када да стане. Он не прекида игрицу. -

То се никад пре није могло десити са Сегом или Play Статион 1.

Током 90-их играње игрица сматрало се равноправним обликом дружења. Одлазили би сте код пријатеља кући, седали на кауч, можда мало расправљали око тога ко узима коју конзолу а затим прелазили нивое заједно.

Данашња деца играју игрице сама, са гломазним слушалицама преко ушију виртуелно повезана са хиљадама људи а заправо повезана ни са ким у реалном свету.

Психолози увиђају већу усамљеност код деце која сате проводе у самоћи играјући. Затим додају да су игрице 90-их училе о систему награђивања који није инстант већ ''одложен''.

Садашња деца добијају лучење допамина из минута у минут, тако да се њихов нервни систем ''навукао'' на брзинска задовољства а реалан живот постао је превише спор.

- Деца 90-их су имала стрпљење, данашња деца су превише стимулисана и пре него што напуне 10 година - закључују психолози.

Игрице некада од играча захтевале сате да би се један ниво прешао, без поп - уп реклама, обавештења и реклама. Данашње игрице су дизајниране са ''психолошком удицом'', двенве награде, стимулације, ФОМО(страх од пропуштања) механизам.

Деца играју игрице због тога што су игре дизајниране тако да их држи ''прилепљенима'' за екран. 

Из наведених разлога, може се извући закључак да деца генерације З имају ''најкраћу пажњу у исотији друштва''.