Стравична трагедија која је Србију завила у црно: Погинуло 90 људи у несрећи која је заувек обележила историју наше земље

• Дана 17. новембра 1989. године, у руднику "Морава" код Алексинца, услед пожара изазваног нестручним варењем, страдало је 90 рудара, што је највећа рударска трагедија у историји Србије.

• Узрок несреће био је варничење при неадекватном заваривању које је изазвало пожар у транспортном ходнику, у северном ревиру на дубини од 700 метара.

• Судски процес је донео затворске казне за четири одговорна радника, док су директор и диспечер ослобођени оптужби због недостатка доказа.

• Рудник је затворен, породице страдалих добиле су симболичне надокнаде, а сећање на трагедију и даље живи у заједници кроз годишње комеморације и споменик.

Изашли су последњи пут на светлост дана...

Било је јутро 17. новембра 1989. године када су рудари прве смене сишли у окно "Морава" рудника мрког угља код Алексинца. Наизглед обичан радни дан почео је без икаквих назнака катастрофе која ће тог дана уследити. Њих 90, из Алексинца и околних села, али из целе Југославије, обукли су радна одела, проверили опрему и кренули лифтом ка дубини од скоро 700 метара, где су се налазиле радне галерије. Рудник "Морава", познат по богатим лежиштима мрког угља, био је срце локалне али и југословенске привреде, али и често место тешких и ризичних услова рада. Тог дана, међутим, у једној од најдубљих јама, десило се нешто што је заувек променило не само рудник већ и читаву земљу. Варничење приликом заваривања шинског споја изазвало је фаталан ланац догађаја који је кулминирао страшним пожаром.

Пламени талас проширио се великом брзином кроз вентилационе тунеле, остављајући за собом мрак, пепео и мртве. У том тренутку, светла у окну су се угасила, комуникација је прекинута, а дим је испунио сваки педаљ рударских галерија. Они који су били најближе површини покушали су да побегну, али већина је била предалеко. Први извештаји који су се појавили у медијима говорили су о несрећи са могућим жртвама, али нико још није могао да сагледа размере трагедије. Тек касније ће се сазнати да нико од 90 рудара који су били под земљом није преживео.

Тишина која је вриштала гласније од речи и сузе пред хладним вратима рудника

Вест о експлозији се проширила Алексинцем муњевито. Породице рудара, жене, деца, родитељи и пријатељи, окупили су се испред рудничке управе, чекајући информације. Тих првих сати владала је нада, али и страх, у таквим ситуацијама тишина је најтежа. Пред улазом у рудник владала је сабласна тишина, коју су повремено парали јецаји и вапаји за најмилијима. Спасилачке екипе из целе бивше Југославије стизале су на лице места, али су одмах наишле на огромне препреке, високе концентрације метана, урушени ходници и ватра која је тињала дубоко испод земље. У таквим условима, приступ телима погинулих био је изузетно отежан.

Извлачење тела трајало је пуних 30 дана. Сваки дан, по једно или два тела, пажљиво би било изнешено из окна и предато породици. Призори из рудника су описани као потресни: тела спаљена, непрепознатљива, остаци одеће залепљени за кожу. Спасиоци су носили маске не само због гаса већ и због психолошког шока, многи су након ове операције морали да потраже стручну помоћ. Новинари који су извештавали са лица места бележили су сведочанства која сведоче о незамисливој трагедији и о херојству оних који су покушавали да извуку колеге из рударског гроба.

Званичне реакције стигле су брзо. Слободан Милошевић, тада лидер у успону, дошао је у Алексинац са делегацијом и обећао помоћ породицама. Међутим, уместо конкретних одговора, мештани су добили само изразе саучешћа. Покренута је прелиминарна истрага која је утврдила да су главни узроци несреће били нестручно варење и неадекватна вентилација у руднику. Ипак, и поред јасних налаза, кривични процеси су били ограничени.

Суђење без правде и терет који године не бришу

Узроци, последице, казне... Још од прве вечери тражен је узрок трагедије у руднику "Морава". Недељама се само незванично говорило да је највероватније реч о људском немару, лошој организацији и пропустима дубоко под земљом. По налогу општинског тужиоца у Алексинцу, поведена је најпре истрага против четворо одговорних радника рудника, Р. В. руководиоца машинске службе, М. Д. рударског надзорника, Ј. К. јамског бравара и Б. М. јамског копача. Касније су Р.В. и Б.М. ослобођени одговорности, док су суђења за остале настављена.

Општински суд у Алексинцу је седам година након несреће донео пресуду којом су С. М. тадашњи директор рудника, и М. С. дежурни диспечер, ослобођени оптужби. Теретило их је да нису поступали по прописима о заштити на раду, али оптужбе нису доказане. Технички директор рудника, Д. С. осуђен је на три године и шест месеци затвора јер је био овлашћен за издавање одобрења за радове аутогеним апаратом. Исту казну добио је и С. Ј. руководилац службе заштите на раду, јер је пропустио да контролише спровођење мера безбедности у руднику.

М. Д. управник јаме, добио је четири и по године затвора јер је дозволио радове аутогеним апаратом иако није био овлашћен. Ј. К. који је изводио те радове, такође је осуђен на четири и по године. М. Д. рударски надзорник, добио је исту казну јер није предузео потребне мере заштите ни након завршетка ризичних радова. Суд је у образложењу казни навео тешке последице несреће, али и олакшавајуће околности, сви оптужени били су породични људи, неосуђивани, а дело је извршено из нехата.

Међутим, казне су биле симболичне и већина осуђених није служила пуне затворске казне јер су убрзо добили помиловања. Јавност је овај епилог доживела као додатну неправду, посебно породице погинулих рудара које су тражиле системску одговорност, а не појединачну кривицу. Тај судски епилог остао је трн у оку мештанима Алексинца и шире рударске заједнице, који су очекивали дубљу институционалну реакцију.

За собом су погинули рудари оставили 135 деце без очева, махом малолетне. Породице су од државе добиле симболичне новчане накнаде и обећања о помоћи у запошљавању и школовању деце. Многе од тих породица су временом напустиле Алексинац, трагајући за бољим животом. Они који су остали наставили су да се сваке године 17. новембра окупљају испред споменика, доносе цвеће и пале свеће у знак сећања. У том чину тишине, Алексинац сваке године подсећа Србију на дан када је 90 живота нестало под земљом.

Судбина рудника "Морава" после несреће и данас

Након несреће, рудник "Морава" је најпре затворен привремено, а већ 1990. године донета је одлука о трајном затварању. Експлоатација која је трајала више од једног века, од краја 19. века, тиме је завршена. Алексиначки Рудник, некада витална тачка индустријског развоја, претворен је у село духова. Становништво је почело да се исељава, а локална привреда је доживела колапс. Према последњем попису, у селу живи мање од 1.300 људи, док их је некада било више од 3.000.

Данас је рудник запечаћен. На његовом улазу постављен је споменик са именима свих 90 погинулих рудара. Споменик се налази испред некадашњег Дома културе и постао је симбол трагедије, али и борбе рудара широм Србије за боље услове рада. Локална заједница одржава ово место са поштовањем, а иницијативе да се простор претвори у меморијални комплекс још увек нису реализоване. Трагедија из 1989. године и даље је рана која није залечена, ни симболички, ни институционално.

У деценијама након трагедије, рударска заједница у Србији више пута је подсећала на алексиначку несрећу као на симбол опомене. Током протеста рудара 2001. и 2003. године, транспаренти са именима погинулих рудара из Алексинца носили су се као знак незаборава. Рударски синдикати су више пута захтевали да се случај обнови, макар симболично, како би се показало да радничка смрт не сме остати без одговора. Ипак, до данас, није било воље да се процес покрене изнова.

Мештани Алексиначког Рудника и данас чувају сећање на несрећу као на колективну трауму, али и као део локалног идентитета. Поједине породице су предлагале да се рударско окно обнови као музејски комплекс, али за сада недостаје политичка воља и институционална подршка. Трагедија остаје сведочанство времена када је цена рада мерена животом.

На месту несреће данас је тишина, прекинута само звуком ветра који пролази кроз напуштене хале и зарасле шине. Простор је обрасао у траву, а стара рударска опрема рђа под утицајем времена. Иако више није функционалан, рудник је и даље место на које долазе деца погинулих рудара, бивши колеге и локални мештани да се помоле и сете. Свака година без одговора појачава осећај неправде, али и упорности да се сећање одржи. Алексиначки Рудник постао је тиха опомена  и подсетник да се трагедије не смеју прећутати.