"У СЕНЦИ ЈЕДНОГ РАНО ПРЕКИНУТОГ ЖИВОТА" Ауторски текст сестрића студента из Чачка ког је убила ајкула у Црној Гори

Текст који следи није новинарски прилог, нити историјска реконструкција у строгом смислу. То је лични, ауторски запис Раденка Ајдачића из Чачка, сестрића студента Стевице Стевана Томаћевића, који је трагично страдао 1955. године у нападу ајкуле код плаже Могрен у Црној Гори. 

Написан у једном налету емоција, под снажним утиском нашег ексклузивног разговора са ћерком човека који је био очевидац трагедије, овај текст представља покушај да се сачува сећање на један прерано прекинут живот и време чији сведоци полако нестају. Годинама обавијена нетачним верзијама и погрешним тумачењима, прича о Стевици добија људски глас и личну истину. 

Ауторски текст Раденка Ајдачића преносимо у целости.

О мом ујаку, Стевану Томашевићу (1934-1955), мало се говорило током мог одрастања. Разлог је вероватно његова погибија која се одиграла на невероватан начин и која је истргла из породице један млад живот у узлету снаге и стваралаштва. Покушавао сам да на основу ретких породичних прича које су се обично завршавале са сузама моје мајке Славке, замислим каква је била личност Стевана Томашевића, његов карактер и интересовања. Прекретница се догодила, када сам пре четири године добио куфер са старом породичном преписком и неким документима породице Томашевић. Из тих писама и ретких разговора са његовим савременицима, прикупио сам грађу за овај текст који говори о једном изузетном младом човеку, правој Хришћанској души.   

Мој деда, Миодраг Миле Томашевић (1907-1973), и његова жена Даница (1911-1991)имали су четворо деце: три ћерке: Мирославу, Славку и Љубицу, и сина Стевана. Сва деца су била здрава, лепа, напредна и обдарена продуховљеном бистрином. Од умних и способних родитеља, њихова деца су понела интелигенцију, креативност, културу и племенитост.

Стеван је рано показао изузетан смисао за технику. Тај дар и креативност, су били спутани, јако ограниченим материјалним могућностима педесетих година прошлог века, у време стабилизације младе државе под комунистичким режимом (и терором).      

У то време, поготову у градовима, народ је живео у великој оскудици и више гладан него сит. Одећа је прекрајана и крпљена, а куповина нове обуће је радосни догађај о коме су се дуго водиле породичне приче. Било је то време када се тек појавио прашак за прање "ПЛАВИ РАДИОН", а пре њега је коришћен "цеђ" и кувани сапун "кабаш". Четкице за зубе су биле са дршком од буковине и свињском длаком. Као што се из писама види, у кућним двориштима су гајене свиње, козе, живина па и пчеле. Новца је било мало и породице су биле принуђене на сналажења сваке врсте. У таквој тешкој материјалној ситуацији, која није одраз неспособности родитеља, требало је хранити и школовати децу, у време Стевановог страдања, два студента у Београду.

У таквој ситуацији су одрастала та чачанска, градска деца, жељна свега, а што нису били велики прохтеви.

Та младост није имала неко друго време за одрастање и сазревање, него то послератно, са ограниченим, планским снабдевањем, са мало робе у трговинама, мало пара у џеповима, и бујном маштом, жељама и плановима.

Те жеље, машта и планови, узнемиравали су и Стеванов дух. У време борбе за живот и опстанак породице и народа, тај младић је налазио решења да ручним радом направи: аматерску радио станицу, кајак са веслима, авионске моделе, декоративне предмете и кутије од шпер-плоче и друго.

Чак и лаицима је јасно колико знања, пажње, енергије, ентузијазма и мајсторске вештине, треба уложити да са оскудним материјалом и алатом направите основне електронске компоненте: трансформаторе, кристалне диоде, индуктивне калемове и антене, док су се електронске цеви и слушалице скидале са расходованих војних уређаја.

Способности и техничко знање овог младића, препознала је тада врло озбиљна организација "НАРОДНА ТЕХНИКА", чији је члан од 1950.године. У "НАРОДНОЈ ТЕХНИЦИ" је био у иницијативном одбору за ваздухопловно моделарство. Ту је завршио инструкторски курс за ваздухопловно моделарство, као и радио аматерски курс.

Смели, храбри и способни постављају себи велике циљеве који одражавају њихову машту, интересовања и љубав. Наш песник Јован Дучић каже: "Са истим напором, са којим мали човек остварује мале циљеве, велики човек остварује велике циљеве". Обзиром на остварено у тим годинама, а и касније, после Стевановог страдања, деца из породице Томашевић су израсла у велике људе.  

Порасти у Чачаку, поред Мораве, а не уживати у њеним тишацима, брзацима, (тада) бистрој води, врбацима и хладу топола, просто је немогуће. Задовољство и ужитак више, свакако је и запловити том реком. За такав ужитак, веслачки спорт, требало је имати чамац, али не било какав. За рекреативно веслање су постојеле сандолине, које су биле лепе и пожељне, али "кутијасте" и оштрих углова. За брзе вожње и такмичење, требало је имати кајак. Али, где набавити кајак? Данас, у време напредне производње и технологије, за добар кајак треба издвојити (уштедети) једну просечну службеничку плату. Желети и имати кајак, у време борбе да се прехрани породица је смела и маштовита идеја. Тада су у Чачку постојали клубови који су окупљали радио аматере, моделаре, љубитеље мотористике и кајакаше.

Међу кајакашима, тада је био омиљен модел ФОЛБОТ - унапређен модел истоименог америчког произвођача.

Као матурант чачанске гимназије, Стеван је успео да направи кајак по узору на модел ФОЛБОТ. Кајак је имао дрвену конструкцију дна и бокова, док је горњи део био од белог импрегнираног платна, затегнутог преко дрвених ребара, дајући у свему хидродинамичан облик. Тај успех је био тема разговора међу члановима клуба. У тим односима је било и зависти, па и питања, да ли је то клубски кајак или Стеванов!? То питање је повлачило и друго питање, где ће тај кајак стајати и ко га може користити? Из Стеванових писама, при поласку на студије у Београд, се види да он инсиситира да тај кајак буде у кући Томашевића и да сме да му приђе само пријатељ Раде Кубуровић.

Како схватити и примити једну трагедију, један прекид живота који се одиграо на невероватан и тешко помирљив и прихватљив начин. Познато је да људи страдају у саобраћају, на грађевинама, од тешких болести, од гаса и електричне струје, али како прихватити да једног студента из Чачка, поједе морска риба, ајкула?

 Поставља се и вечно питање човековог искушења?

Стеванове способности су биле бројне, при чему он никад није био горд ни охол, већ увек са пуно поштовања према другима и старијима, спреман да помогне и уз лична одрицања.

Сваки зрео човек (личност), свестан је својих ограничења и моћи. Наш велики песник Његош каже (за себе): “Мало руках, малена и снага, једна сламка међу вихорове“.

 Уз сва ограничења, оно што је Бог дао човеку, уопште није мало. Дат му је ум који сагледава и размишља о устројству макро и микро космоса (универзума). Удахнута му је душа која има лествичну вертикалу, и која се кроз дати живот успиње ка Богу – творцу свега видљивог и невидљивог.

 Само ово поменуто, чини да са усхићењем схватимо да је живот један велики Божји дар и привилегија.

 Како схватити, и да ли је могуће разумети Стеванов трагичан крај? Да ли је то судбина или случај? Да ли случај уопште постоји? У сваком случају, један изузетан и необич живот, пун остварених идеја, узет је на изузетан начин, величанствен у својој страхоти, безизлазу и трагици. Један младић, у пуној снази и лепоти, који је волео реке и море, однет је у то море у чељустима велике ајкуле, са којом се „на њеном терену“, човекова снага не може мерити.

 Са високих стена на рту Могрен, Стеван је решио да скочи, да доживи узбуђење и лет у дубину простора и мора. Полетео је као птица у тај простор и дубину, и нестао у вечности и у некој другој димензији, незнајући за пораз и да је нешто немогуће.  

 Зашто је тако било и тако се догодило, тешко је разумети?

У Старозаветној књизи о Јову, описана су тешка искушења човека истрајног у вери, и следбеника Божјег закона. Зашто толика и тешка његова искушења?

Једно тумачење Јовових тешких искушења, је да их је он доживео да би се прославило име Господње.

 Да ли је и Стеваново страдање – судар са несавладивом силом – показивање воље и (за нас) чудних путева Господњих? Да ли је Бог, из велике Земаљске баште, једну племениту Хришћанску душу, пресадио у свој небески врт, да тамо расте и осети другу – већу радост?

У Чачку, 21.7.2021. године.

Раденко Ајдачић