"U SENCI JEDNOG RANO PREKINUTOG ŽIVOTA" Autorski tekst sestrića studenta iz Čačka kog je ubila ajkula u Crnoj Gori

Tekst koji sledi nije novinarski prilog, niti istorijska rekonstrukcija u strogom smislu. To je lični, autorski zapis Radenka Ajdačića iz Čačka, sestrića studenta Stevice Stevana Tomaćevića, koji je tragično stradao 1955. godine u napadu ajkule kod plaže Mogren u Crnoj Gori. 

Napisan u jednom naletu emocija, pod snažnim utiskom našeg ekskluzivnog razgovora sa ćerkom čoveka koji je bio očevidac tragedije, ovaj tekst predstavlja pokušaj da se sačuva sećanje na jedan prerano prekinut život i vreme čiji svedoci polako nestaju. Godinama obavijena netačnim verzijama i pogrešnim tumačenjima, priča o Stevici dobija ljudski glas i ličnu istinu. 

Autorski tekst Radenka Ajdačića prenosimo u celosti.

O mom ujaku, Stevanu Tomaševiću (1934-1955), malo se govorilo tokom mog odrastanja. Razlog je verovatno njegova pogibija koja se odigrala na neverovatan način i koja je istrgla iz porodice jedan mlad život u uzletu snage i stvaralaštva. Pokušavao sam da na osnovu retkih porodičnih priča koje su se obično završavale sa suzama moje majke Slavke, zamislim kakva je bila ličnost Stevana Tomaševića, njegov karakter i interesovanja. Prekretnica se dogodila, kada sam pre četiri godine dobio kufer sa starom porodičnom prepiskom i nekim dokumentima porodice Tomašević. Iz tih pisama i retkih razgovora sa njegovim savremenicima, prikupio sam građu za ovaj tekst koji govori o jednom izuzetnom mladom čoveku, pravoj Hrišćanskoj duši.   

Moj deda, Miodrag Mile Tomašević (1907-1973), i njegova žena Danica (1911-1991)imali su četvoro dece: tri ćerke: Miroslavu, Slavku i Ljubicu, i sina Stevana. Sva deca su bila zdrava, lepa, napredna i obdarena produhovljenom bistrinom. Od umnih i sposobnih roditelja, njihova deca su ponela inteligenciju, kreativnost, kulturu i plemenitost.

Stevan je rano pokazao izuzetan smisao za tehniku. Taj dar i kreativnost, su bili sputani, jako ograničenim materijalnim mogućnostima pedesetih godina prošlog veka, u vreme stabilizacije mlade države pod komunističkim režimom (i terorom).      

U to vreme, pogotovu u gradovima, narod je živeo u velikoj oskudici i više gladan nego sit. Odeća je prekrajana i krpljena, a kupovina nove obuće je radosni događaj o kome su se dugo vodile porodične priče. Bilo je to vreme kada se tek pojavio prašak za pranje "PLAVI RADION", a pre njega je korišćen "ceđ" i kuvani sapun "kabaš". Četkice za zube su bile sa drškom od bukovine i svinjskom dlakom. Kao što se iz pisama vidi, u kućnim dvorištima su gajene svinje, koze, živina pa i pčele. Novca je bilo malo i porodice su bile prinuđene na snalaženja svake vrste. U takvoj teškoj materijalnoj situaciji, koja nije odraz nesposobnosti roditelja, trebalo je hraniti i školovati decu, u vreme Stevanovog stradanja, dva studenta u Beogradu.

U takvoj situaciji su odrastala ta čačanska, gradska deca, željna svega, a što nisu bili veliki prohtevi.

Ta mladost nije imala neko drugo vreme za odrastanje i sazrevanje, nego to posleratno, sa ograničenim, planskim snabdevanjem, sa malo robe u trgovinama, malo para u džepovima, i bujnom maštom, željama i planovima.

Te želje, mašta i planovi, uznemiravali su i Stevanov duh. U vreme borbe za život i opstanak porodice i naroda, taj mladić je nalazio rešenja da ručnim radom napravi: amatersku radio stanicu, kajak sa veslima, avionske modele, dekorativne predmete i kutije od šper-ploče i drugo.

Čak i laicima je jasno koliko znanja, pažnje, energije, entuzijazma i majstorske veštine, treba uložiti da sa oskudnim materijalom i alatom napravite osnovne elektronske komponente: transformatore, kristalne diode, induktivne kalemove i antene, dok su se elektronske cevi i slušalice skidale sa rashodovanih vojnih uređaja.

Sposobnosti i tehničko znanje ovog mladića, prepoznala je tada vrlo ozbiljna organizacija "NARODNA TEHNIKA", čiji je član od 1950.godine. U "NARODNOJ TEHNICI" je bio u inicijativnom odboru za vazduhoplovno modelarstvo. Tu je završio instruktorski kurs za vazduhoplovno modelarstvo, kao i radio amaterski kurs.

Smeli, hrabri i sposobni postavljaju sebi velike ciljeve koji odražavaju njihovu maštu, interesovanja i ljubav. Naš pesnik Jovan Dučić kaže: "Sa istim naporom, sa kojim mali čovek ostvaruje male ciljeve, veliki čovek ostvaruje velike ciljeve". Obzirom na ostvareno u tim godinama, a i kasnije, posle Stevanovog stradanja, deca iz porodice Tomašević su izrasla u velike ljude.  

Porasti u Čačaku, pored Morave, a ne uživati u njenim tišacima, brzacima, (tada) bistroj vodi, vrbacima i hladu topola, prosto je nemoguće. Zadovoljstvo i užitak više, svakako je i zaploviti tom rekom. Za takav užitak, veslački sport, trebalo je imati čamac, ali ne bilo kakav. Za rekreativno veslanje su postojele sandoline, koje su bile lepe i poželjne, ali "kutijaste" i oštrih uglova. Za brze vožnje i takmičenje, trebalo je imati kajak. Ali, gde nabaviti kajak? Danas, u vreme napredne proizvodnje i tehnologije, za dobar kajak treba izdvojiti (uštedeti) jednu prosečnu službeničku platu. Želeti i imati kajak, u vreme borbe da se prehrani porodica je smela i maštovita ideja. Tada su u Čačku postojali klubovi koji su okupljali radio amatere, modelare, ljubitelje motoristike i kajakaše.

Među kajakašima, tada je bio omiljen model FOLBOT - unapređen model istoimenog američkog proizvođača.

Kao maturant čačanske gimnazije, Stevan je uspeo da napravi kajak po uzoru na model FOLBOT. Kajak je imao drvenu konstrukciju dna i bokova, dok je gornji deo bio od belog impregniranog platna, zategnutog preko drvenih rebara, dajući u svemu hidrodinamičan oblik. Taj uspeh je bio tema razgovora među članovima kluba. U tim odnosima je bilo i zavisti, pa i pitanja, da li je to klubski kajak ili Stevanov!? To pitanje je povlačilo i drugo pitanje, gde će taj kajak stajati i ko ga može koristiti? Iz Stevanovih pisama, pri polasku na studije u Beograd, se vidi da on insisitira da taj kajak bude u kući Tomaševića i da sme da mu priđe samo prijatelj Rade Kuburović.

Kako shvatiti i primiti jednu tragediju, jedan prekid života koji se odigrao na neverovatan i teško pomirljiv i prihvatljiv način. Poznato je da ljudi stradaju u saobraćaju, na građevinama, od teških bolesti, od gasa i električne struje, ali kako prihvatiti da jednog studenta iz Čačka, pojede morska riba, ajkula?

 Postavlja se i večno pitanje čovekovog iskušenja?

Stevanove sposobnosti su bile brojne, pri čemu on nikad nije bio gord ni ohol, već uvek sa puno poštovanja prema drugima i starijima, spreman da pomogne i uz lična odricanja.

Svaki zreo čovek (ličnost), svestan je svojih ograničenja i moći. Naš veliki pesnik Njegoš kaže (za sebe): “Malo rukah, malena i snaga, jedna slamka među vihorove“.

 Uz sva ograničenja, ono što je Bog dao čoveku, uopšte nije malo. Dat mu je um koji sagledava i razmišlja o ustrojstvu makro i mikro kosmosa (univerzuma). Udahnuta mu je duša koja ima lestvičnu vertikalu, i koja se kroz dati život uspinje ka Bogu – tvorcu svega vidljivog i nevidljivog.

 Samo ovo pomenuto, čini da sa ushićenjem shvatimo da je život jedan veliki Božji dar i privilegija.

 Kako shvatiti, i da li je moguće razumeti Stevanov tragičan kraj? Da li je to sudbina ili slučaj? Da li slučaj uopšte postoji? U svakom slučaju, jedan izuzetan i neobič život, pun ostvarenih ideja, uzet je na izuzetan način, veličanstven u svojoj strahoti, bezizlazu i tragici. Jedan mladić, u punoj snazi i lepoti, koji je voleo reke i more, odnet je u to more u čeljustima velike ajkule, sa kojom se „na njenom terenu“, čovekova snaga ne može meriti.

 Sa visokih stena na rtu Mogren, Stevan je rešio da skoči, da doživi uzbuđenje i let u dubinu prostora i mora. Poleteo je kao ptica u taj prostor i dubinu, i nestao u večnosti i u nekoj drugoj dimenziji, neznajući za poraz i da je nešto nemoguće.  

 Zašto je tako bilo i tako se dogodilo, teško je razumeti?

U Starozavetnoj knjizi o Jovu, opisana su teška iskušenja čoveka istrajnog u veri, i sledbenika Božjeg zakona. Zašto tolika i teška njegova iskušenja?

Jedno tumačenje Jovovih teških iskušenja, je da ih je on doživeo da bi se proslavilo ime Gospodnje.

 Da li je i Stevanovo stradanje – sudar sa nesavladivom silom – pokazivanje volje i (za nas) čudnih puteva Gospodnjih? Da li je Bog, iz velike Zemaljske bašte, jednu plemenitu Hrišćansku dušu, presadio u svoj nebeski vrt, da tamo raste i oseti drugu – veću radost?

U Čačku, 21.7.2021. godine.

Radenko Ajdačić