Сурово убиство у центру Београда: Бојан (36) изрешетан код Бранковог моста - син човека о коме се шапатом говорило у безбедносним круговима

Деведесете су биле време када је Београд живео између ратних фронтова и сопственог хаоса. Улице су биле преплављене оружјем, пуцњава је било на сваком ћошку, а крвава убиства постала су готово свакодневица. У том хаосу сиромаштва и безакоња, криминалци су попримали митске размере. Сликали су се за новине, пунили насловне стране и своје сукобе водили јавним, готово медијским спектаклима. Све те приче, митске фигуре београдског подземља и крваву хронику једне изгубљене деценије, можете читати у нашој рубрици Криминал 90-их.

Ко је био Бојан Петровић?

Бојан Петровић био је једна од најистакнутијих фигура београдског подземља деведесетих, човек који се издигао изнад просека и постао део самог врха вождовачке криминалне структуре, пре свега у пословима са дрогом.

Његов пут није био брз, али је био бруталан. Као и многи из те генерације, почео је рано, а завршио онако како су завршавали скоро сви који су предуго опстајали на врху.

Криминални почеци и прва велика пресуда

Још средином осамдесетих година Петровић је био познат полицији и новинарима који су пратили београдску хронику. 1985. године, заједно са Драганом Поповићем Дадиљом, Милованом Вујишићем Вујом и Борисом Петковим Бугарином, учествовао је у ликвидацији Ранка Рубежића.

За то дело осуђен је на шест година затвора, али је одлежао пет. По изласку на слободу није се задржавао у Београду, одлази прво у Немачку, а потом у Шведску, где му је отац Власта Петровић радио у ноћном клубу у Стокхолму.

Бекство из шведског затвора и раст репутације

У Шведској се Бојан брзо уклопио у криминални миље. Са екипом блиских сарадника бавио се пљачкама, рекетом и контролом ресторана, узимајући део прихода имућних локала у Малмеу, Гетеборгу и Стокхолму.

Године 1983. његова група је ухапшена и осуђена на по седам година затвора, али је Петровић успео оно што је тада било готово незамисливо, побегао је из шведског затвора и вратио се у Србију. Тај потез му је у југословенском подземљу подигао репутацију до митских размера.

Повратак у Београд и борба за врх

По повратку у Београд, Бојан Петровић постаје један од кључних људи београдске нарко-сцене и један од последњих снажних стубова вождовачког клана. Да би заузео ту позицију, морао је, како се тада говорило, да уклони озбиљну конкуренцију.

У том контексту помињане су ликвидације Горана Вуковића Мајмуна, Драгана Јоксовића Јоксе у Шведској и Зорана Димитрова на Коњарнику. Као извршиоци тих убистава у штампи су се појављивала имена Милана Рогановића Роге, Воје Американца и самог Петровића. До 1998. године, сва та имена била су већ део црне статистике.

Параноја, издаје и пуцањ у сарадника

Са моћи је дошла и параноја. Петровић је постајао све сумњичавији, никада се није раздвајао од два пиштоља, док је његов блиски сарадник Зоран Богдановић Кепа даноноћно стражарио у кући у којој је живео.

Почео је да тврди да му Борис Петков Бугарин и Аца Маринчић узнемиравају супругу и покушавају да га одвоје од ње. Када је Бугарин дошао да разјасни гласине, Петровић га је дочекао на вратима и без речи пуцао. Мислио је да га је убио, али се испоставило да је Бугарин преживео са три метка у стомаку.

Од тог тренутка, Бојан Петровић је живео у уверењу да му је освета за петама.

Убиство Воје Американца: Петровић и Рого "наместили" пријатеља

Према медијски мнаводима, Бојан Петровић је довођен у везу са нестанком и убиством свог пријатеља Воје Раичевића Американца, заједно са Миланом Рогановићем Рогом и Мишом Цвијетиновићем званим Миша Тајгер, Ћентиним зетом који је довођен у везу са убиством Алексадра Кнежевића Кнелета. 

У тим верзијама се тврди да је Воја најпре намамљен и отет, а затим уклоњен, при чему се наводи и подела улога - Петровић је, према тим изворима, био уз Рогу и учествовао непосредно, док је Рого означен као човек који је пуцао, а Миша као онај који је довршио посао, а чији је мотив био освета. Иако тело Воје Американца никада није пронађено и случај је годинама остао обавијен причама и незваничним верзијама подземља, управо се овај догађај често описује као тренутак када је Петровић наводно прешао тачку без повратка и ушао у ланац освета који ће га убрзо стићи.

Ликвидација као коначни обрачун

Све што је годинама радио, сви дугови и крвави трагови које је остављао за собом, стигло је на наплату нешто после поноћи 28. фебруара 1998. године.

На семафору код продавнице "Гас", на углу Улице Царице Милице и Бранкове, браон јагуар которских таблица зауставио се на црвеном светлу. Њима је са бочне леве стране пришао младић са аутоматском пушком и капуљачом на глави који је отворио рафалну паљбу, а затим се уптио ка фијату без регистарских ознака који га је чекао.

Нападачи су потом побегли преко Бранковог моста ка Новом Београду. На асфалту су остале вреле чауре, а у возилу беживотна тела Бојана Петровића и Зорана Богдановића Кепе.

Убице никада нису званично откривене, али је у подземљу ликвидација тумачена као освета за године обрачуна и ликвидација.

Смрт оца и затварање круга

О Бојановом оцу Власти Петровићу, званом Савезни и Црногорац, у београдском подземљу кружиле су бројне приче још деценијама раније. Описиван је као боем, коцкар и човек са јаким везама, који је још шездесетих година отишао у Шведску. Једни су тврдили да је тамо стигао као гастарбајтер, други да је имао посебну улогу и контакте са југословенским службама и полицијом, због чега је и добио надимак Савезни (као Савезни СУП) који га је пратио до краја живота.

Током година боравка у Скандинавији, Савезни је важио за човека који познаје људе и правила игре, како у ноћном животу, тако и у сивој зони криминала. Када је због убиства у самоодбрани завршио у затвору, Бојан Петровић је преузео његове послове, и у бару и на улици, чиме је додатно ушао у свет из ког није било повратка.

Само неколико месеци касније после Бојанове смрти, Власта Петровић, звани Црногорац, приредио је у Београду три опроштајне вечере. Званично, пред пут у Шведску. Незванично, многи су веровали да се, опрашта од живота.

Недуго потом, Власта Петровић је убијен у Халеу 1999. године. У тренутку смрти имао је 59 година.

Тако је затворен још један крвави круг београдског подземља деведесетих.