"Депресија доноси неиздрживу патњу" Ево како дође до тога да мајка скочи са дететом са терасе
Осећала сам се изгубљено, безнадежно и без осећаја за лепе ствари на свету, само са жељом да прекинем патњу, отворено прича мама Милица
Када је Србију недавно потресла стравична трагедија у којој је мајка (40) скочила са трећег спрата зграде са сином (7) у наручју, људи су се поделили у два табора. Први, већински, чинили су они који су осудили мајку, већ јој одређујући смртну казну. У другом су били они који су, из личних искустава или само уверења, констатовали да мајци треба лечење и помоћ.
А најтеже је онима који ову мајку могу да разумеју управо због онога кроз шта и сами пролазе. Једна од њих је Милица Марковић, мајка двоје деце која је добро тек после година упорне борбе и која користи сваку прилику да јавно позове жене које примете симптоме да се одмах обрате лекару.
"НАНЕТ ЈЕ ОЗБИЉАН УДАРАЦ ВАСЕЉЕНСКОЈ ПАТРИЈАРШИЈИ" СПЦ донела ИСТОРИЈСКУ одлуку
"НАТО ПОНОВО НАПАДА СРПСКУ ДЕЦУ, ЗА ТО ПОСТОЈЕ ДВА РАЗЛОГА" Бивши обавештајац РАЗОТКРИО Запад, а грађанима упутио ЗЛАТАН САВЕТ
ВЕЛИКА ТУГА: Бака Милка је преминула - остаће упамћена по својим бритким опаскама (ВИДЕО)
- Нажалост, честе су вести о мајкама које су попустиле под притиском и на најтежи и најтужнији начин решиле проблем са неиздрживом патњом коју депресија доноси. Волела бих да својим искуством и ангажовањем помогнем свима којима је оваква помоћ потребна, да апелујем на надлежне да се обрати пажња на мајке, посебно у првом периоду после порођаја и да заједно будемо подршка за све маме, а и тате, баке и остале чланове породице који могу да допринесу бољем стању сваке маме - каже нам Милица.
Тешко је, прича, одредити почетак депресије јер се зна да постоји такозвани "baby блуес" и да може да се јави у првом периоду после порођаја, па да потраје неко време.
Милици је пре свега било тешко јер је десет дана пре порођаја сазнала да јој је тата, за кога је јако везана, тешко болестан.
- Био је то шок за све нас, а посебно за мене јер сам се трудила да не бринем и да се фокусирам на бебу, а опет сам била јако везана за тату и сваки дан његове борбе са болешћу ми је тешко падао. Поред тога, мама је била са њим током те борбе, хемотерапије и свих осталих тренутака па није могла да ми помогне, а у том периоду кад тек стигне беба, нико не може боље да помогне од мајке - присећа се она.
Схватила је да је ситуација озбиљна тек кад јој је тата преминуо. Није могла да дође себи. Плакала је по цео дан.
- То је била кап која је прелила чашу, јер сам некако све време мислила биће боље, гурамо из дана у дан, али није било баш тако. Први сигнал да нешто није у реду ми је заправо послало моје тело јер су руке почеле јако да ме боле и док сам ја то приписивала гурању колица, то је у ствари био позив мог мозга да морам да се спашавам. Нажалост, чест је случај да жене не пију лекове или не желе јер доје бебу, или се плаше нуспојава или нико и не зна да имају проблем осим можда супруга или мајке. То су јако тешке ситуације и могу да потрају и по неколико година што најчешће доводи до тога да оне више не желе децу - прича Милица.
Тако и дође до страшних трагедија у којима се при самоубиству мајке одлуче да у суноврат поведу и своју децу. Околина их најчешће не схвата озбиљно и обично се чуде како мајке не могу све да превазиђу "простом вољом и снагом ума".
- Једна од најгорих ствари коју можете да кажете особама које пате од депресије је управо то - мисли позитивно, тргни се, може и горе да буде и слично. Највише времена и енергије ја сам ја лично потрошила на објашњавање своје болести другим људима, почев од мојих ближњих који нису разумели да је то јаче од мене, да не могу свесно да утичем на то и да ми њихово неразумевање додатно отежава стање - истиче ова мама.
Криза, додаје, може изгледати на различите начине.
- Код мене се то испољавало плакањем, недостатком енергије и снаге за сваки нови дан и све оно што он доноси. Све ме је исцрпљивало, успављивање бебе највише јер је много плакао и врло мало спавао за свој узраст. Осећала сам се изгубљено, безнадежно и без осећаја за лепе ствари на свету, само са жељом да прекинем патњу... То је таква болест која вам убије могућност да произведете хормон среће, све је црно, све је тешко, неиздрживо и неподношљиво - отворено прича Милица.
Њој је највише помогла, а и даље помаже, њена мајка. Та снага, љубав и разумевање су, каже, оно без чега не би успела у овој борби.
- Највише ми је помогла мама, са две речи, "Биће боље". Увек би ме саслушала, трудила се да ме разуме, говорила да је то пролазно, да треба ићи полако, дан по дан, корак по корак. Са те две речи она ме је дизала свакодневно, подсећајући ме на то шта сам све прошла, и да ће из дана у дан бити све боље. Заиста, временом бива све боље и мало је потребно подршке да се издржи. Али то је права подршка која произилази из разумевања и слушања, само да нису оне пусте фразе које чине да се више осећамо кривим него подржаним. Данас могу коначно да кажем да јесам успела, више не пијем лекове и имам осећај да се све вратило на своје место - поносно на крају закључује храбра мајка.