Имала је само седам година: Болничарка стопирала са мртвом девојчицом у наручју насред пута код Новог Сада - Прича од које застаје дах, а сви се питају само једно

У свакодневном животу понекад се дешавају ствари које би изгледале неуверљиве када би се литература бавила њима. 

Понекад се дешавају стварни догађаји у које нико не би желео да поверује. На путу између Вршца и Београда жена у белом мантилу држала је подигнут палац и покушавала да заустави неки аутомобил. 

То није необична слика — ауто-стопер. Међутим, жена у белом оделу имала је поред себе пртљаг због кога су возачи само још јаче притискали папучицу за гас и промицали без заустављања.

У вршачку болницу донели су седмогодишњу девојчицу. У тренутку када су је унели у болницу, њене играчке, крпице, школа, родитељи, па чак и њено име, остали су напољу. Она је постала пацијент коме треба указати лекарску помоћ. Њен живот је стављен у руке лекара. Лекар је прегледао девојчицу.

Дијагноза: акутна упала мозга. Учинило се све што је могуће да се пацијент спасе. Опрема вршачке болнице није најмодернија.

- Неопходно је да се болесник пребаци одмах у Београд - рекао је дежурни лекар, пише "НИН" који је првобитну причу објавио 19. априла 1964. године.

Последње путовање малог пацијента

Четвртак, 26. март, поподне. Ауто вршачке болнице био је на терену. Како пребацити малог пацијента? Дежурни лекар др Шинжар је нашао решење. Око два по подне ауто Инфективне клинике из Београда довезао је пет болесника у вршачку болницу. Тим аутом треба пребацити девојчицу на београдску Инфективну клинику да јој се укаже хитна помоћ. Решења постоје.

Шоферу Инфективне клинике се још није ишло назад. Мало се противио, али времена није било за губљење. Један мали људски живот је у опасности. Треба учинити све што се може да се девојчица поново врати својим родитељима, својим књигама које су јој купљене, у школску клупу где ће слушати учитељицу како је неће разумети сасвим. Тако ће остајање у клупама понављати деценијама, и девојчица ће постати одрасла и можда и сама учитељица.

Девојчицу уносе у болничка кола. Она је у несвести. Поред ње се налази болничарка вршачке болнице, Јованка Дошеновић. Девојчица има своје име, али њу није вредно звати по имену док је без свести. Ауто креће. Сиво мартовско небо изнад пута. Аутомобил не иде довољно брзо.

За време пута девојчици је позлило. Болничарка је телефоном добила упут од лекара: "Сестро, дајте пацијенту ваздух, учините све што се може."

Болничарка је поступила према упуту лекара. Малом пацијенту је знатно боље и пут је настављен.

Борба за живот

Девојчица лежи у болничким колима. Ужасна је помисао да човек посматра кроз прозор болничких кола последње стварности које види у животу. Ниске облаке из којих ће потећи киша, гране, случајни крајичак плавог неба. 

Ако већ мора да "умре", човек би желео да томе дода мало достојанства. За пацијента коме је тек седам година сувише је рано да има представу о томе; сем тога, девојчица је у несвести и не види ни ту сиву панораму која промиче поред прозора болничких кола.

Девојчица се бори за живот. И болничарка се бори за свог пацијента. За болничарку је то чисто питање посла. Реч је о хуманости. У питању је људски живот.

Ауто пролази кроз село. Звук сирене пара ваздух. У задњем делу аута је болничарка Јованка Дошеновић са пацијентом. Ауто је прошао поред Новог Села и приближава се Панчеву. Одједном стање мале болеснице се нагло погоршало. Девојчица малаксава, губи дах. Треба јој вратити дах. Њен живот је садржан у том дисању. Људи су у животу док дишу. Ако девојчица буде дисала, издржаће до болнице, где ће можда пронаћи лек за њу.

Болничарка Јованка чини последње што може, својим дахом покушава да врати дах малом пацијенту. Живот пацијента виси на сасвим танкој нити.

Нит се прекинула

Девојчица више неће одлагати седиште на крају клупе, шарати по свескама, ни једног дана постати учитељица или нешто друго.

Девојчица је умрла. Имала је седам година. Али њено време се више не мери годинама. За њу време више нема смисла.

Ипак, она је још за извесно време имала право да људи око ње чине све што могу, што јој, истина, не би вратило њен мали избледели живот, али које јој живот ипак дугује.

Болничарка је обавестила возача да је пацијент умро. Возач је премишљао неколико тренутака. Болничарка је очекивала да ће шофер окренути ауто и вратити тело девојчице. Но, шофер је донео логичнију одлуку. Њему се журило у Београд. Превише се задржао у Вршцу. Свој посао је ионако обавио. Болеснике који су били упућени у вршачку болницу он је отпратио. Зашто би се сада враћао?

Журио је у Београд, да се врати на посао или ради својих приватних ствари.

Болничарка стопирала, поред ње било тело детета

Ако неко покуша да погоди како су даље одвијале ствари, помислио би да је шофер одвезао умрлог пацијента у Београд или бар Панчево. Међутим, шофер је дошао на непојмљиву идеју. Истоварио је своје путнике на средини пута између Новог Сада и Панчева да се врате ауто-стопом.

Мали преминули пацијент се нашао поред њих. Болничарка је покушавала да заустави неколико аутомобила, али се он нису заустављали.

Можда нису желели да приме неочекиваног жутог стопера који је без живота лежао у болничаркиним рукама. Можда су мислили да је то врло непријатан пртљаг. Ко ће знати шта људи мисле. Но, можда нису ни знали шта се догађало на друму.

Онда је наишао један камион и примио необичне путнике. У камиону је било хладно. Пацијент више није могао то да осети. Болничарки је негде у грудима било хладно због њеног преминулог пацијента. Ипак, живот је текао.

Тим камионом су се путници пребацили до Банатског Карловца. У Карловцу их је примио други камион и превезао до Вршца. Малог пацијента су однели у мртвачницу. Ту се завршило необично ауто-стоперско лутање мале несрећне болеснице.

Постоје ствари којима је тешко дати било какав коментар. На улици, у трамвају, људи често разговарају о хуманости, о чему човек жели да размишља сасвим сам. Што се тиче медаље, тешко је пронаћи довољно ефикасна средства да се искаже и друга страна.

Да ли је Инфективна клиника из Београда била упозната са случајем који се догодио на путу између Вршца и Београда? Зашто је вршачка болница ћутала? Девојчица је умрла између пет и шест часова поподне. Шофер и болничарка Инфективне клинике јавили су се клиници у 8.30. Од места догађаја до Инфективне клинике потребно је око 30 минута.