ЈЕДНА ЖЕНА ПРВА САЗНАЛА ТАЈНУ ТИТОВЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ! Њега су месецима крили - човек из подземља одао све (ФОТО)
Судбина је ибеовца Влада Дапчевића и Љубу Земунца два пута спојила у затворима у Београду и Пожаревцу.
Затворске дане у казнионицама бивше Југославије, веровали или не, заједно су проводили Владимир Владо Дапчевић и Љубомир Магаш, познатији као Љуба Земунац.
ОВАКО ЈЕ ПУКЛО ПРИЈАТЕЉСТВО АРКАНА И ГИШКЕ! Ђорђе му је изговорио само ЈЕДНУ реченицу (ФОТО)
ТРИ ДЕЦЕНИЈЕ ОД ЏАМБЕ НИ ТРАГА: "Краљ Дорћола" ударцима изувао из ципела, пребио Аркана па нестао
У БЕКСТВУ СКОРО ДВЕ ДЕЦЕНИЈЕ! Водио своју крими групу, близак сарадник клана Америка - за повратак у јавност заслужан Шешељ
Судбина је тако спојила двојицу контроверзних, један је револуционар, затваран због ИБ-а, политички емигрант и огорчени противник Титова режима, док је други легенда београдског асфалта, криминалац и боксер, најпознатији представник југословенског подземља.
Владо Дапчевић је рођен 1917. у селу Љуботињи. У 16. години постаје члан Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ), а у 17. члан је илегалне Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Више пута је хапшен.
На Цетињу је био учесник крвавих уличних сукоба са жандармеријом. Рањен је у главу кад је на Београдском универзитету предводио окршаје са конкурентском студентском организацијом Димитрија Љотића - Југословенским народним покретом ЗБОР. У рату је био храбар, рањаван, али и недисциплинован - искључиван и враћан у КПЈ.
Из рата је изашао у чину потпуковника, а од 1947. је пуковник, начелник Управе Генералштаба ЈНА за агитацију и пропаганду.
На почетку сукоба Тито-Стаљин, са двојицом других Црногораца, Арсом Јовановићем и Бранком-Кађом Петричевићем, 1948. покушао је да илегално пређе границу и емигрира у Румунију. Јовановић гине, а Петричевића хапсе.
Усред Москве заратио са властима СССР
Он успева да се врати и прикрије у Београду. Ухапшен је у новом покушају бекства, али на мађарској граници. Осуђен је на 20 година. Од 1950. до 1956. боравио је у логорима Стара Градишка, Голи оток, Билећа где је преживео најгоре тортуре. По амнестији, са групом истомишљеника, махом Црногораца, 1958. бежи у Албанију, а одатле у СССР. Тамо се сукобио са совјетским властима: 1962, јер је хтео да окупи добровољце за одлазак на Кубу, да ратује са Американцима.
Касниије је желео да иде у Вијетнам, али му нису дали путне документе. Усред Москве, "заратио" је са Комунистичком партијом СССР и подржао албанске и кинеске комунисте. СССР напушта 1966. и преко Букурешта, јер је у белгијској амбасади добио привремену визу, одлази у Западну Европу.
Преживео је радећи тешке физичке послове од Белгије, Француске, Швајцарске, до Холандије и Аустрије. Повезао се са радикалним марксистичко-лењинистичким партијама из Западне Европе, а одржавао је везе и са "ибеовцима" у Источној Европи.
Киднапован у Букурешту
Успео је 1973. године да избегне ликвидацију југословенске тајне службе. У Бриселу се венчао са Белгијанком и постао њихов држављанин.
На основу договора на најавишем нивоу, између Југославије и Румуније, припадници југословенске тајне службе 1975. у Букурешту, на једном окупљању "ибеоваца", киднаповали су га и том приликом убили његове другове Ђоку Стојановића и Александра Опојевића.
- Поломили су ми зубе, исекли језик, одрали грло, поломили ребра и повредили све унутрашње органе, а на крају ми ставили на уста и нос неку мараму. Потпуно сам изгубио свест. Пробудио сам се сутрадан увече у београдском Централном затвору у једној ћелији у сутерену - описивао је касније Дапчевић.
Поломљен у тајности
Југословенске власти месецима су држале у тајности његово хапшење. Тек 25. децембра 1975. објављено је да је "у вршењу непријатељске делатности ухапшен Владимир Дапчевић на територији Југославије".
У међувремену, неко ван затвора већ зна о хапшењу Дапчевића.
То је Роса Ћурчић, домаћица, мајка Љуба Земунца, која је после развода сама подизала сина и ћерку.
Магаш је рођен 1948. године у Земуну, а са породицом се касније преселио на Звездару. Кад је имао шест година развели су му се родитељи. Учио је ауто-лимарски занат, али га није завршио. Радио је једно време у погону ИМТ у Добановцима. У полицији је први пут регистрован 1964. године као напасник, а у наредних неколико година често је привођен због претњи, туча, отмица ташни, гребања аутомобила.
На Звездари је Магаш почео да се бави и аматерским боксом и уличним тучама.
Суд у Београду му је 1965. одредио меру слања у Дом за малолетне преступнике у Нишу. Две године касније, у једној тучи на Технолошком факултету, тешко је пребио студента Владимира Вучковића, па је у страху од полиције први пут побегао у Аустрију. Касније је осуђен за поновљено силовање, али бежи у Италију. Почетком седамдесетих предводио је југословенску банду, а ранио га је пријатељ са надимком Коле Дебели.
У Милану је хапшен, а био је и актер затворске побуне. Отишао је, потом, у Немачку и живео од рекетирања.
Немачке власти изручиле су Југославији Магаша 1975. године и то због неодлежане казне за силовање. Тако се обрео у ЦЗ-у баш у време кад су из Румуније допремили Влада Дапчевића.
Мама, знаш ли ко је ноћас доведен
У књизи Душана Поповића и Небојше Павловића "Љуба Земунац, манекен смрти", објављеној 1988, две године после Магашевог убиства у Франкфурту, сведочи његова мајка, Роса:
- Сад ћу да испричам један детаљ. Љуба у ЦЗ-у, лежи у болници због метка који му је шетао, оног што је Коле у њега испалио, а то нисам ни знала. Ја негде око подне долазим у посету с његовим оцем... носим сину пакет. С њим још тројица затвореника и три милиционера. А он се не обраћа оцу, него мени:
-Мама, знаш ли ко је ноћас доведен - пита.
- Ја сад очекујем да ће да спомене неког од својих другова, кад он каже: Владу Дапчевића су довели. Ја побелела, гледам полицајце.
- Довели су га ноћас, мајко! Долазе другови, високи руководиоци да га пљују. Послао сам му јутрос чоколаду - рекао јој је син.
- У том тренутку нисам знала где сам. Кажем: "Добро, сине, него кажи шта теби треба?" Он одмахује руком "ништа, само да ти кажем, да знаш да је ту". Ја сам прва сазнала да је Владо Дапчевић доведен у ЦЗ, па је касније премештен у Пожаревац - испричала је Роса Магаш.
Поновни сусрет са манекеном смрти
Влада Дапчевића, на за јавност затвореном процесу у Београду, бранио је Јован Баровић. Пресуђено му је 5. јуна 1976. - на смрт.
Ипак, због притиска белгијских власти, његове старости, угледа породице и учешћа у Народноослободилачкој борби, казну му 21. јуна 1976. смањују на 20, па на 15 година. Робија у "Забели", крај Пожаревца., а ту га опет затиче - Љуба Земунац.
У затвору су Дапчевић и Магаш, по различитим основама, класификовани као "непоправљиви" унутар злогласног Седмог павиљона КПД "Забела".
Тако је било све до велике робијашке побуне 1977. године, која је трајала неколико недеља.
Радници КПД узети су за таоце, а потом су мучени и преживели су тортуру. Магаш је потом премештен у други затвор, док је Владо ту робијао до краја.
Љуба Земунац је на десној руци имао истетовирану звезду петокраку, а касније је истетовирао и лик Че Геваре, који му је постао узор.