ЈЕЗИВА ИСПОВЕСТ мајке дечака из Кикинде: НЕЗНАНАЦ му запалио свећу, па рекао "Ваш син није у ковчегу"

Смрт Мирослава Кишпрдилова (13), једног од најбољих ученика ОШ „Вук Караџић“ у Кикинди и покрајинског првака у математици, који је нестао без трага 1983. после купања на језеру Селид у Мађарској док је са 24 генијалца из кикиндске општине био на екскурзији, још је обавијена велом мистерије.

Међу чудним околностима које су пратиле нестанак дечака, мајци ни дан-данас не излази из главе Мађар незнанац, који је њеном јединцу запалио свећу, а њој потом поручио: "Ваш син није у сандуку".

Када је на језеру Селид испливало тело утопљеника, наставница Ана Рафа је потврдила да је то наводно Мирослав, иако је вођи екскурзије Зорици Голић касније признала „да дечака није могла да препозна по глави“. 

Она живи у Мађарској, док Зорица Голић више није међу живима. Мајка дечака Марија Кишпрдилов каже да је месец дана после сахране на Мокринском гробљу у Кикинди видела аутомобил мађарских таблица и непознатог човека док је са својом мајком и сестром била на гробу јединца.

- Сестра га је касније срела још једном. Питао је да ли је она мајка, а она је одговорила: "Не, ја сам тетка, ко сте ви?" Причао је на мађарском и у једном моменту је поменуо Аустрију, колико је сестра могла да га разуме. Уплашила се и одмах је отишла по мужа, али кад су се вратили, мистериозни незнанац је отишао. И ја сам га видела још једном. Из даљине је гледао у мене док сам стајала поред гроба. Убрзо ми је пришла једна девојчица и пренела ми његову поруку: "Ваш син није у сандуку". После тога је нестао. Пријавила сам случај полицији, али после тога није долазио и верујем да је отеран из Кикинде - каже мајка Марија и пита се због чега јој је незнанац поручио да у сандуку не лежи њен јединац.

- Можда мој Мирослав и није жив... Можда је у сандуку, али не у овом. Желим само да знам шта се са њим десило и где је сахрањен, ако је заиста мртав. Све је тако брзо заташкано, као да Мирослав никада није постојао, као да сам га само сањала. Обраћала сам се и нашем конзулату у Мађарској, одакле су ми поручили да ће ми помоћи само ако им се званично обрати наша држава, али до тога никада није дошло - сећа се мајка дечака.

Посмртни остаци из Мађарске послати су у Кикинду спаковани у три пластичне вреће, које су биле у лименом, па у дрвеном ковчегу. Породици није омогућено да идентификује леш, док је родбини из тадашњег СУП и Градског комитета Савеза комуниста наређено да не смеју да дирају чак ни прозорче на ковчегу.

- Инсистирано је да се сахрана обави истог дана, у 19 сати, кад је ковчег стигао. Рекоше ми да су тако Мађари наредили. Ко је чуо да се људи сахрањују ноћу?! Сахрана је ипак померена за сутрадан, 23. јул 1983, по подне. Марија је тог дана уместо прославе свог рођендана положила сина јединца у раку. Кикинда још памти ову накнадно убачену сахрану - каже дечаков ујак Војислав Попаживанов.

Под притиском породице, ексхумација и реобдукција тела обављена је 11. новембра 1983. године. Очекивао се коначни расплет случаја и коначни одговор да ли је у ковчегу леш непознатог мушкарца, али су уследиле нове непријатности.

Мајка тврди да је само дан-два после ексхумације Општински суд у Кикинди дао саопштење за медије, а да је у локалним новинама освануо текст „Ексхумација потврдила идентитет“.

- Били смо збуњени како је то уопште могло да се догоди када званични налаз није стигао из Новог Сада. Када сам питала председницу суда због чега је то објављено, одговорила ми је „да је морала то да учини да би се свету запушила уста“, огорчено каже Марија Кишпрдилов.

Мајка каже да је леш био у стању труљења кад је извађен из воде. Институт за судску медицину у Љубљани јој је 1986. одговорио да обдукциони налаз не одговара утопљенику који је у води провео два дана.

- Питала сам да ли је могуће да за то време дављеник изгуби косу или да му се прореде обрве, како су тврдили патолози, али су Словенци одговорили - не! Да би леш оћелавио, потребно је да лежи две недеље у води. Тражила сам 2005. још једну ексхумацију и ДНК анализу. У извештају Института за судску медицину у Новом Саду из 2006. године написано је да је резултат добијен на шест локуса, док за преосталих девет не може да се интерпретира резултат, као и да је анализом узорака зуба и костију добијен делимични профил особе мушког пола. Консултовали смо се са форензичарима и вештацима да нам растумаче овај извештај. Сви су нам рекли да се не може рећи да се ДНК подудара. Речено нам је да ове анализе најбољи резултат дају када се раде са највише 17 локуса, а у нашем случају је урађено само на шест, док девет није било одговарајуће - каже мајка Марија Кишпрдилов и поручује да неће престати да трага за истином све док не открије како се на умрлици поткрао бизаран детаљ да је место смрти Кикинда, иако је њен јединац наводно нестао у Мађарској.

Ујак Војислав Попаживанов каже да је са оцем и још четворицом најближих рођака присуствовао ексхумацији и да су после показивања леша сви као из топа одговорили: "То није наше дете!"

- У записнику нема нашег мишљења, док је здравствени картон нашег Мирослава мистериозно нестао из школског диспанзера када је рађена ексхумација. У обдукционом налазу пише да је утопљеник дугачак 153, а у ексхумационом извештају 159 центиметара. Може тело да буде у води три-четири дана, колико је било, али не може тек тако да се појави кукасти нос. Имао је и покварен зуб, а на лешу га није било. Мирослав је као беба од два и по месеца оперисан од сужења једњака. Остао му је ожиљак од 12 центиметара, као и белег код скочног зглоба када је примао инфузију, али тих ожиљака није било - присећа се ујак Војислав Попаживанов.

Ујак каже да је у ковчегу био одрастао човек, а не дете.

- Човек је имао велике залиске на глави и истурене јагодице. Уд је био изузетно велик за малог дечака. Патолози су ме убеђивали да је полни орган набрекао од воде, а уши се смањиле! Човек у сандуку је имао снажне бутине, као спортиста. Мирослав је имао густу црну косу, а човек је на темену био ћелав, док је позади имао дужу плавориђу косу. Мирослав је имао јаке обрве, овај човек ретке, дечак велике уши, леш мале. Нису му ни кренули умњаци, а незнанцу су неки били извађени. Мирослав није никада ломио ногу, а леш је имао ожиљак - тврди Војислав Попаживанов.