Потресан статус Алексине маме на шестогодишњицу трагедије: БОЛ НЕПРОЛАЗНА, ПРАВДА НЕЗАДОВОЉЕНА!
"Не једем, не пијем, плачем сама"
Јуче је било тачно шест година откако је скоком са трећег спрата зграде себи живот одузео Алекса Јанковић (14) из Ниша, и на тај начин прекинуо вршњачко насиље које је трпео скоро годину дана.
ТУГА И БОЛ НЕ ЈЕЊАВАЈУ: Шест година од смрти Алексе Јанковића
Његова мајка Драгана Јанковић на овај тужан дан сину је написала текст који је објавила на друштвеној мрежи Фејсбук. У њему потресним речима подсећа на све муке које је Алекса преживео, пита зашто кривци нису кажњени, зашто још нема Алексиног закона да заустави страдање још неког Алексе.
Есеј о Алекси, како га је назвала, преносимо у целости.
– Драга моја Србијо, земљо мојих предака мојих родитеља, мене, мог супруга, моје деце, мојих пријатеља и познаника... Алексина Србијо! Земљо добрих, лоших, сиромашних, богатих, здравих, болесних, срећних, несрећних, искрених, неискрених, одговорних неодговорних, јаких и слабих... Поштених и лажова.
Србијо моја, где нестадоше храбри праведни и саосећајни људи?
Србијо, где НЕСТАДЕ... То да се на питање одговори одговором, да се за зло наплати казна, да се за неучињено подносе рапорти, да се за недела и злочин обележе кривци?
Где је напредак и бољитак савладана лекција и научено градиво, где је почетак... не или је можда само крај!?
Где нестаде и то мало правде за Алексу???
Огребано ми је лице, образи су ми подули од шамарања. На врату ми стоји масница од захвата руком. Испод плаве свиленкасте косе све ми је надувено од песница, имам хематоме и огреботину на челу. Прилмила сам инфузију. Колено и део ноге ми је у гипсаној лонгети, храмљем док ходам. Већ пар дана посећујем рехабилитацију, радим вежбе. Имам нагон на повраћање и повраћам. Сумњају на потрес мозга, желе да останем у болници, заказују ми магнет за месец јули. Наочаре су ми поломљене од удараца главе у бетон, на челу имама масницу.
ОН ЈЕ БИО МЕТА: Алексу нико није убио, али су му дали руку да се попне
Ноћу се будим не могу да заспим, ходам по кући. Будим се и трзам на светло у соби. Прете ми стално, чекају ме, праве ми заседе. Патролирају мојом улицом и говоре ми да ће ме на месту пребити ако некоме кажем. Не једем, не пијем! Плачем сама...
Мажем руке кремом да сакријем опекотине од “доместоса”.
У срцу ми је тешко, говоре ми ружне речи. Гледам у зид и плафон преиспитујући себе... Јесам ли?
Обилазим лекаре разговарам са њима... Радим психотест у коме сам јако узнемирена уплашена бринем за себе и своје.
У школи сам са позитивним оценама... Осим што имам 3 из владања.
ЈЕСИ ЛИ обећала АЛЕКСИН ЗАКОН због друге деце као одбрана од свих облика насиља?
ЗАШТО НЕМА ЗАКОНА... ???
Још колико година треба да прође...
ПИСМО АЛЕКСИНЕ МАЈКЕ МИНИСТРУ: Једно дете спава у мраку! Гроб и кревет његов чисти се лопатом
У знак сећања на Алексу 10. 5. 2017.године.
Алексина мама