Potresan status Aleksine mame na šestogodišnjicu tragedije: BOL NEPROLAZNA, PRAVDA NEZADOVOLJENA!
"Ne jedem, ne pijem, plačem sama"
Juče je bilo tačno šest godina otkako je skokom sa trećeg sprata zgrade sebi život oduzeo Aleksa Janković (14) iz Niša, i na taj način prekinuo vršnjačko nasilje koje je trpeo skoro godinu dana.
TUGA I BOL NE JENJAVAJU: Šest godina od smrti Alekse Jankovića
Njegova majka Dragana Janković na ovaj tužan dan sinu je napisala tekst koji je objavila na društvenoj mreži Fejsbuk. U njemu potresnim rečima podseća na sve muke koje je Aleksa preživeo, pita zašto krivci nisu kažnjeni, zašto još nema Aleksinog zakona da zaustavi stradanje još nekog Alekse.
Esej o Aleksi, kako ga je nazvala, prenosimo u celosti.
– Draga moja Srbijo, zemljo mojih predaka mojih roditelja, mene, mog supruga, moje dece, mojih prijatelja i poznanika... Aleksina Srbijo! Zemljo dobrih, loših, siromašnih, bogatih, zdravih, bolesnih, srećnih, nesrećnih, iskrenih, neiskrenih, odgovornih neodgovornih, jakih i slabih... Poštenih i lažova.
Srbijo moja, gde nestadoše hrabri pravedni i saosećajni ljudi?
Srbijo, gde NESTADE... To da se na pitanje odgovori odgovorom, da se za zlo naplati kazna, da se za neučinjeno podnose raporti, da se za nedela i zločin obeleže krivci?
Gde je napredak i boljitak savladana lekcija i naučeno gradivo, gde je početak... ne ili je možda samo kraj!?
Gde nestade i to malo pravde za Aleksu???
Ogrebano mi je lice, obrazi su mi poduli od šamaranja. Na vratu mi stoji masnica od zahvata rukom. Ispod plave svilenkaste kose sve mi je naduveno od pesnica, imam hematome i ogrebotinu na čelu. Prilmila sam infuziju. Koleno i deo noge mi je u gipsanoj longeti, hramljem dok hodam. Već par dana posećujem rehabilitaciju, radim vežbe. Imam nagon na povraćanje i povraćam. Sumnjaju na potres mozga, žele da ostanem u bolnici, zakazuju mi magnet za mesec juli. Naočare su mi polomljene od udaraca glave u beton, na čelu imama masnicu.
ON JE BIO META: Aleksu niko nije ubio, ali su mu dali ruku da se popne
Noću se budim ne mogu da zaspim, hodam po kući. Budim se i trzam na svetlo u sobi. Prete mi stalno, čekaju me, prave mi zasede. Patroliraju mojom ulicom i govore mi da će me na mestu prebiti ako nekome kažem. Ne jedem, ne pijem! Plačem sama...
Mažem ruke kremom da sakrijem opekotine od “domestosa”.
U srcu mi je teško, govore mi ružne reči. Gledam u zid i plafon preispitujući sebe... Jesam li?
Obilazim lekare razgovaram sa njima... Radim psihotest u kome sam jako uznemirena uplašena brinem za sebe i svoje.
U školi sam sa pozitivnim ocenama... Osim što imam 3 iz vladanja.
JESI LI obećala ALEKSIN ZAKON zbog druge dece kao odbrana od svih oblika nasilja?
ZAŠTO NEMA ZAKONA... ???
Još koliko godina treba da prođe...
PISMO ALEKSINE MAJKE MINISTRU: Jedno dete spava u mraku! Grob i krevet njegov čisti se lopatom
U znak sećanja na Aleksu 10. 5. 2017.godine.
Aleksina mama