Познати криминалац злостављао нашег певача у кафани: Наредио му да се попне на сто, а када је одбио, одиграла се права драма

Деведесете године у Београду биле су време у коме су се правила често писала на улици, а не у законима. Ноћни живот је био свет за себе, са јасном хијерархијом, неизговореним правилима и тестовима који су одлучивали ко има достојанство, а ко ће постати играчка моћних људи из подземља. Певачи који су наступали по кафанама и сплавовима често су се налазили у ситуацијама у којима је требало да бирају између послушности и личног интегритета.

Једна од таквих прича, коју је испричао фолк певач Марко Булат, данас се препричава као илустрација односа естраде и криминала у том периоду. У средишту догађаја налази се покојни Ђуро Радоњић Гроф, један од познатих актера београдског подземља.

Исповест Марка Булата о Грофу и тесту достојанства

Булат је у једној емисији описао ситуацију из кафане која га је, како каже, обележила. Певач тврди да му је Гроф током наступа више пута наређивао да се попне на сто док пева, али је он одлучио да то не учини.

- Певао сам ја и покојни Гроф, у једном тренутку прилази и каже: ‘Пењи се на сто’. Ја га гледам и смешкам се, а утроба ми се окреће. Он ми опет каже, онако ћелав, мршав, са брадом: "Чујеш шта ти кажем, пењи се на сто". Ја и даље певам са осмехом. Знате, није свеједно. Да је неко други, нешто бих рекао, али њему не смем, него ћутим, правим се блесав и певам са осмехом. Он трећи пут: "Ма је л чујеш ти шта ти кажем ја, пењи се на сто", и ја и даље певам и смејем се. И у једном тренутку он прилази, љуби ми руку и каже: "Е, сунце, зато те волим". Из ове перспективе, кад погледам, то је тест био. Да ли сам ја то што јесам или не. Да сам се попео на сто, они би само померали границе, певао бих лежећи, па из Саве до пола у води, играли би се са мном. Јер ја увек кажем, достојанство је нешто што човек може једино да одузме сам себи - рекао је Булат у једној емисији.

Ова исповест показује како су у то време функционисали односи моћи. Један потез могао је да одреди репутацију и начин на који ће те посматрати људи из криминалног миљеа.

Ко је био Ђуро Радоњић Гроф

Ђуро Радоњић Гроф остао је упамћен као једна од упечатљивих фигура београдског подземља деведесетих. Његов живот и ставови забележени су и у документарцу "Видимо се у читуљи”, који је постао сведочанство о епохи криминала и насиља.

О Грофовом статусу на улици, односно о његовом животу и трагичаном крају писали смо у нашој рубрици Криминал 90-их, Радоњић је погинуо 1998. године у саобраћајној несрећи на Ибарској магистрали. Његова смрт често се описује као иронија судбине, јер је преживео оружане сукобе и криминалне обрачуне, али је страдао у удесу.

Кодови подземља и границе које су постојале

Прича Марка Булата данас се често користи као пример како су функционисали неписани кодекси деведесетих. Демонстрација моћи није била само физичка, већ и психолошка. Тестови лојалности, достојанства и страха били су део свакодневног живота.

Управо зато његова исповест говори о времену у коме је једно "не" могло да значи поштовање, али и ризик. И о томе да су, чак и у најтежим околностима, постојали људи који су покушавали да задрже лични интегритет.