"Да ли нас чујете, јесте са нама?" Исповест волонтерке која је извлачила људе под рушевинама надстрешнице: Једну сцену памтиће цео живот

"Тај петак почео је као и сваки други дан, а онда смо видели да се нешто десило у Новом Саду. У том моменту нисмо могли ни да наслутимо коликих је размера, али после тог 1. новембра нико од нас више није иста особа као раније..."

Дуња Халиловић, волонтерка Организације за трагање и спасавање Србије из Новог Сада, била је један од 100 спасилаца који су тог 1. новембра 2024. године били испод рушевина надстрешнице на Железничкој станици Нови Сад.

Пола сата након што су добили позив, заједно са 19 колега из Организације била је на месту трагедије.

- На путу ка Железничкој станици пролазило ми је кроз главу шта могу да видим, шта може да нас затекне тамо, да ли је слично као када су били земљотреси у Турској 2023. године где смо учествовали у спасавању људи из рушевина. Међутим, ово је била специфична ситуација где је бетонска конструкција изједна пала. Није као што је случај са зградама, да у деловима падају и где рушевина може бити из више делова састављена. Оно што нас је дочекало на терену нико од нас није могао да замисли да ће тако изгледати - прича саговорница "Блица" о паду надстрешнице.

Са кнедлом у грлу присећа се својих мисли и осећаја који је имала по доласку на Железничку станицу.

"Као да је време стало"

- Када смо видели да се нешто тако десило у нашем граду, нашој држави, код мене, али и код колега се појавио осећај потребе и обавезе да помогнемо како знамо и умемо. Када смо дошли тамо мени се појавила кнедла у грлу, на моменат је било стресно. Као да је време стало у том моменту када сам све угледала. Додуше, то се брзо смирило јер адреналин и жеља да се помогне преовладавају. До краја акције ми смо осам сати непрестано радили, нико од нас се није пожалио, на умор, глад, само смо желели да помогнемо - присећа се Дуња Халиловић.

Са припадницима Сектора за ванредне ситуација и Сектором за извлачење из рушевина она и њене колеге су поделиле улоге у акцији извлачења људи из рушевина. Сегмент њиховог рада био је подељен у три дела, а њој је припала лева страна рушевина када се гледа на Железничку станицу. Тамо се зачуло запомагање.

Једина преживела у паду надстрешнице

- Фокус свих нас је прешао ту, поготово што у нашем тиму имамо и лекаре. Колега Бјелић, колегиница Николић и ја смо лекари по струци и некако је било логично да када се чује да је неко жив, да тражи помоћ, да се наш фокус преусмери тамо да видимо како можемо да помогнемо и на медицински начин осим што ћемо радити на самом извлачењу особе. Колега је са колегиницом из Хитне помоћи која је техничар сишао у ту рушевину како би отворили венски пут и кренули са надокнадом течности - прича нам она.

Особа којој су пружили помоћ била је Теодора Мартинко, једина преживела у паду надстрешнице на Железничкој станици.

- Она је запомагала, рекла нам је како се зове и колико има година и жалила се како је све боли. То су једноставно неке ствари које су се могле очекивати, а оно што је било на нама јесте да је одржавамо у будном стању јер свака комуникација са њом и минимална на сваки минут, два, попут: "Теодора, да ли нас чујете", "Јесте са нама?" , врло значи у том моменту одржавања будности - присећа се наша саговорница.

Колега и колегиница су остали са Теодором, док је Дуња преусмерена на централни део рушевина надстрешнице.

Најпотреснији призор испод рушевина надстрешнице

Док се присећа призора који је ту затекла, Дуња застаје са разговором, дубоко издише, а потом изговара: "Ту сам затекла сцену коју ћу читав живот памтити... То је сцена деке који грли две унуке".

Како каже, било је тешко видети то, али сви они су знали да морају да наставе даље, јер се и ту зачуло запомагање.

- Морали смо да на неки начин искључимо емоције, да призор који смо затекли нас не сломи. Да нам перцепција буде да они нису живи и да се фокусирамо на особу која тражи помоћ. Нас је све то сламало и нас слама и када интерно причамо и када смо сами у четири зида. То су слике које не могу никада да изађу из главе - присећа са она.

Како каже, жеља да се помогне у том тренутку је била већа од било чега. Истиче и да је неким од чланова Организације то била прва велика акција.

- Заиста могу да кажем да сам поносна на све њих. Нас је тамо било 20 од укупног броја 100 спасилаца. Ја сам заиста поносна на свој тим који је у том моменту раме уз раме са професионалцима, припадницима Сектора за ванредне ситуације и Специјалним тимом за рушевине радио и један надљудски напор уложио - прича нам она.

Годину дана касније осећај готово да не прође дан, а да не помисле на тај 1. новембар.

- Када се осврнем, на недељном нивоу, јако често, јављају ми се мисли које су везане за 1. новембар. Присећамо се сцена и свега што смо тада доживели. Поготово што ми смо организација која је потекла из Новог Сада. Код свих нас и даље преовладава тај осећај туге, бола, неке тескобе и празнине где нико од нас након тог 1. новембра више није иста особа - закључује она.

Надстрешница на Железничкој станици "Нови Сад" пала је пре тачно годину дана - 1. новембра 2024. године у 11 сати и 52 минута. Погинуло 16 особа, док се Теодора Мартинко и даље опоравља од тешких повреда.

Извор: Србија Данас/Блиц