Битка за Косјерић и Зајечар: Пораз који доводи до пада "култа студената"
Косјерић и Зајечар постали су кључне тачке борбе за будућност студентског покрета.
Како блокадери у јавности приказују резултате локалних избора као победу СНС-а, и колико народ у то поверује, могло би одлучити да ли ће покрет опстати или нестати. До јуче неупитни култ студената, чини се, сваким даном губи на значају.
Професор Слободан Антонић је почетком ове године први скренуо пажњу на проблем “пропаганде која покушава да студентски протест представи као свети монолит – објекат општег и обавезног јавног култа.” Његов колега с Филозофског факултета, опозиционар из Нове странке Мирослава Алексића и бивши народни посланик Ђорђе Вукадиновић, недавно је изјавио: „Студенти више нису неупитан ауторитет и не могу више тако ауторитативно и императивно да било шта захтевају.“
Међутим, култ није настао преко ноћи када су блокаде започеле. На прве пленуме дошли су само лично позвани, а у првим данима студенти су истискивали друге студенте из учионица и амфитеатара. Најупадљивији су били порођајни болови неуспелих блокада на Економском и ПМФ-у, укључујући и избацивање професора Чедомира Антића са студентима који су радили колоквијум, уз звиждање и пиштаљке.
Народ је тада био збуњен. Опозиција је објеручке прихватила студенте, верујући да ће кроз њих добити политичке поене. Студенти су се, пак, брзо оградили од опозиционих странака, свесни њихове непопуларности. То је довело до удаљавања дела опозиције од покрета – примери су NDSS и Бранимир Несторовић.
Та "деполитизација" покрета у зачетку, као и позиционирање студената као грађана и интелектуалаца, донела им је подршку западно оријентисане јавности, као и оне која је против свих странака. Појавила се подршка и од стране „генерације З“, младих рођених после 2000. године. Пароле попут "Ко не скаче тај је ћаци" и коришћење речи "ћаци" као увреде за неистомишљенике, створиле су додатни друштвени притисак.
У том окружењу Антонић пише свој први текст и исправно примећује да у том тренутку није било могуће објективно анализирати ситуацију. Страх од одмазде био је озбиљан. Чак и данас, после напада у Студентском граду на студента Милоша Павловића, који се јасно декларисао као противник блокада, тешко је јавно заузети став који није блокадерски.
У фебруару, 50% испитаних грађана – по истраживању НСПМ, опозиционог портала – изјавило је да је у неком тренутку подржавало блокаде. Анкета Кровне организације младих Србије из априла показала је да чак 89% младих од 18 до 30 година у некој мери подржава студентски покрет. Међутим, та цифра не осликава стварну слику, јер млади који се противе блокадама углавном не учествују у оваквим анкетама.
Дух (или илузија) доминације јавног мњења први пут се затресао 16. априла, када је најављено да ће група студената бициклама путовати до Брисела. Тада подршка почиње да опада. Све чешће се приче о повезаности покрета са западним структурама више не доживљавају као теорије завере.
Кључна грешка – како је и сам Вукадиновић најавио – била је одлука да студенти ипак формирају изборну листу. Тиме су изгубили антистраначке симпатизере и оне блиске власти. Од тог тренутка, популарност и снага покрета брзо опадају.
Поставили су себи задатке које, као маса без лица и јасних лидера, нису у стању да испуне. Како да одговоре на питања о Косову и Метохији или ЕУ, осим што су „против власти“?
Понављају се грешке покрета „Србија против насиља“ и раније „1 од 5 милиона“. И тада су протести уживали широку подршку, али су политизацијом изгубили кредибилитет код дела јавности.
Антонић исправно указује да покрет није монолитан. Постоји и патриотска струја – млади који су трчали до Хиландара, певали химне и искрено желе добро земљи. Они су „тиха већина“, без средстава и времена да буду на свакодневним састанцима, што их удаљава од одлучивања. Од њих се очекује да буду „пешадија“ и узвикују написане пароле. Афера Миле Пајић, која је планирала скандирање „Прелазна влада“, додатно је потврдила постојање интересних група у позадини.
Избори у Косјерићу и Зајечару били су прво право, а можда и последње, мерење снаге. Иако опозиција говори о крађи, резултати одражавају стање у већем делу Србије, изузев урбаних центара. Студенти су уложили максимум – од слања хиљада активиста из Београда и НС, до кампања „Студент у сваком селу“. Носили су беџеве са црвеном шаком, обилазили домаћинства, мобилисали сву подршку.
И сам покрет зна да му је ово последња прилика. Одбијају да признају резултате, чак и кад их потврди ЦРТА – њихов некадашњи савезник. Да ли је све готово још није јасно, али пораз у Косјерићу и Зајечару јесте озбиљан ударац моментуму протеста.
Аутор: Огњен Петровић
