Bitka za Kosjerić i Zaječar: Poraz koji dovodi do pada "kulta studenata"

Kako blokaderi u javnosti prikazuju rezultate lokalnih izbora kao pobedu SNS-a, i koliko narod u to poveruje, moglo bi odlučiti da li će pokret opstati ili nestati. Do juče neupitni kult studenata, čini se, svakim danom gubi na značaju.

Profesor Slobodan Antonić je početkom ove godine prvi skrenuo pažnju na problem “propagande koja pokušava da studentski protest predstavi kao sveti monolit – objekat opšteg i obaveznog javnog kulta.” Njegov kolega s Filozofskog fakulteta, opozicionar iz Nove stranke Miroslava Aleksića i bivši narodni poslanik Đorđe Vukadinović, nedavno je izjavio: „Studenti više nisu neupitan autoritet i ne mogu više tako autoritativno i imperativno da bilo šta zahtevaju.“

Međutim, kult nije nastao preko noći kada su blokade započele. Na prve plenume došli su samo lično pozvani, a u prvim danima studenti su istiskivali druge studente iz učionica i amfiteatara. Najupadljiviji su bili porođajni bolovi neuspelih blokada na Ekonomskom i PMF-u, uključujući i izbacivanje profesora Čedomira Antića sa studentima koji su radili kolokvijum, uz zviždanje i pištaljke.

Narod je tada bio zbunjen. Opozicija je objeručke prihvatila studente, verujući da će kroz njih dobiti političke poene. Studenti su se, pak, brzo ogradili od opozicionih stranaka, svesni njihove nepopularnosti. To je dovelo do udaljavanja dela opozicije od pokreta – primeri su NDSS i Branimir Nestorović.

Ta "depolitizacija" pokreta u začetku, kao i pozicioniranje studenata kao građana i intelektualaca, donela im je podršku zapadno orijentisane javnosti, kao i one koja je protiv svih stranaka. Pojavila se podrška i od strane „generacije Z“, mladih rođenih posle 2000. godine. Parole poput "Ko ne skače taj je ćaci" i korišćenje reči "ćaci" kao uvrede za neistomišljenike, stvorile su dodatni društveni pritisak.

U tom okruženju Antonić piše svoj prvi tekst i ispravno primećuje da u tom trenutku nije bilo moguće objektivno analizirati situaciju. Strah od odmazde bio je ozbiljan. Čak i danas, posle napada u Studentskom gradu na studenta Miloša Pavlovića, koji se jasno deklarisao kao protivnik blokada, teško je javno zauzeti stav koji nije blokaderski.

U februaru, 50% ispitanih građana – po istraživanju NSPM, opozicionog portala – izjavilo je da je u nekom trenutku podržavalo blokade. Anketa Krovne organizacije mladih Srbije iz aprila pokazala je da čak 89% mladih od 18 do 30 godina u nekoj meri podržava studentski pokret. Međutim, ta cifra ne oslikava stvarnu sliku, jer mladi koji se protive blokadama uglavnom ne učestvuju u ovakvim anketama.

Duh (ili iluzija) dominacije javnog mnjenja prvi put se zatresao 16. aprila, kada je najavljeno da će grupa studenata biciklama putovati do Brisela. Tada podrška počinje da opada. Sve češće se priče o povezanosti pokreta sa zapadnim strukturama više ne doživljavaju kao teorije zavere.

Ključna greška – kako je i sam Vukadinović najavio – bila je odluka da studenti ipak formiraju izbornu listu. Time su izgubili antistranačke simpatizere i one bliske vlasti. Od tog trenutka, popularnost i snaga pokreta brzo opadaju.

Postavili su sebi zadatke koje, kao masa bez lica i jasnih lidera, nisu u stanju da ispune. Kako da odgovore na pitanja o Kosovu i Metohiji ili EU, osim što su „protiv vlasti“?

Ponavljaju se greške pokreta „Srbija protiv nasilja“ i ranije „1 od 5 miliona“. I tada su protesti uživali široku podršku, ali su politizacijom izgubili kredibilitet kod dela javnosti.

Antonić ispravno ukazuje da pokret nije monolitan. Postoji i patriotska struja – mladi koji su trčali do Hilandara, pevali himne i iskreno žele dobro zemlji. Oni su „tiha većina“, bez sredstava i vremena da budu na svakodnevnim sastancima, što ih udaljava od odlučivanja. Od njih se očekuje da budu „pešadija“ i uzvikuju napisane parole. Afera Mile Pajić, koja je planirala skandiranje „Prelazna vlada“, dodatno je potvrdila postojanje interesnih grupa u pozadini.

Izbori u Kosjeriću i Zaječaru bili su prvo pravo, a možda i poslednje, merenje snage. Iako opozicija govori o krađi, rezultati odražavaju stanje u većem delu Srbije, izuzev urbanih centara. Studenti su uložili maksimum – od slanja hiljada aktivista iz Beograda i NS, do kampanja „Student u svakom selu“. Nosili su bedževe sa crvenom šakom, obilazili domaćinstva, mobilisali svu podršku.

I sam pokret zna da mu je ovo poslednja prilika. Odbijaju da priznaju rezultate, čak i kad ih potvrdi CRTA – njihov nekadašnji saveznik. Da li je sve gotovo još nije jasno, ali poraz u Kosjeriću i Zaječaru jeste ozbiljan udarac momentumu protesta.

Autor: Ognjen Petrović