"Нека ми се људи јаве ако се неко препозна" Спашавајући своју породицу од "Олује" помагала и другима
Породица Бранке Седлан Покрајац путовала је од Зрмање до Остружнице 11 дугих дана.
- Ујутро тог 4. августа ме пробудила потмула грмљавина. На жалост, убрзо сам схватила шта је то значило - почиње своју причу Бранка Седлан Покрајац. - Наш народ каже: "Сваком је његова мука најтежа", а срећом моја прича о "Олуји" није од оних најтежих иако је тај рат обележио моју младост.
Бранка је са двоје мале деце тог августа кренула пут Србије схвативши да јој у Хрватској више нема живота, бар не онаквог на какав је навикла.
Њен старији син, Данијел, имао је три године, а млађем Адаму било је тек девет месеци. Муж Жељко је у августу 1994. добио посао у Зрмањи те се цела породица у априлу 1995. тамо доселила из Грачца.
Прича Баје Малог Книнџе о "Олуји" открива по чему се Срби разликују од Хрвата! (ВИДЕО)
"ОЛУЈУ, то највеће етничко чишћење су ИСПЛАНИРАЛИ АМЕРИКАНЦИ!" Чувени британски аналитичар свим срцем уз Србе (ФОТО)
"Осуђени на избеглиштво и немаштину само зато што су Срби": НОВИ СТАНОВИ за протеране из БиХ и Хрватске!
- Тамо нас је затекла и "Олуја". Муж је радио као возач и 2. августа је отишао камионом у Србију. Тако да сам, кад је невоља почела, била сама са децом - сећа се Бранка свега. - Ја сам, са њима око себе, читав дан паковала ствари: шта ми је битно, шта да понесем, а да могу да носим. Прво сам спаковала пелене за бебу, слике, документа...
Према Бранкиним речима већ током дана су почеле да пролазе избеглице из Книна.
- Увече их се много скупило у школи у Зрмању, међу њима и жена која се тек породила. Одвела сам њу и неколико старијих у кућу у којој сам становала. Волела бих да ми се јаве, ако се неко препозна у мојој причи - наговештава Бранка. - Децу нисам испуштала из руку. Нико није спавао. Ништа нисам знала о мојима у Грачцу. Питала сам се да ли ћемо се наћи с мојим мужем - сећа се својих зебњи.
Она и деца су с комшијама кренули ујутро око пет школским комбијем и сви су мисли да се из ратног метежа склањају само донекле.
- Ја ту дилему нисам имала, иако нисам ни мислила да ћемо отићи чак у Србију. Кућу сам оставила откључану. На раскрсници код Сучевића, према Србу, колона је стала. Зауставила нас је војна полиција. Стајали смо и чекали док од Грачца прође колона војних возила. То ми је оставило горак укус у устима до данас - сећа се веома живо свега што се дешавало тог августа 1995. године.
Према њеном сведочењу од Срба се ишло неким путем који је тек био пробијен кроз шуму према Мартинброду.
- Угледали смо неки камион који се пробијао у супротном правцу. Питали смо се: "Ко је овај лудак?!" Био је то мој муж који је кренуо назад позајмљеним камионом из Бањалуке. Кад сам га видела лакнуло ми. И њему је.
Једанаест дугих дана је трајао Бранкино путешествије до Србије.
- Млеко које сам понела од куће се покварило. Млађег сина ми је та два дана прехранила комшиница чија беба је била на адаптираном млеку. Муж је у Бањалуци набавио дуготрајно млеко, па смо од тада били донекле "збринути" - прича Бранка своју причу.
Сећа се Бранка детаља готово са филмском прецизношћу.
- У једном тренутку изнад колоне је код Петровца пролетео авион у бришућем лету. Чуо се прасак. Колона је стала, сви смо се разбежали около. Кад смо кренули даље, на око километар наишли смо на камион који је још горео. То је она фотографија из "Олује" која је обишла свет- каже наша саговорница.
Према њеним речима код Бањалуке се чекало три дана да се добије гориво на некој пумпи. Ту јој је нека жена дала црвену канту у којој је од тада прала пелене у хладној води и сушила их у камиону.
Овај Хрват НЕ СЛАВИ "ОЛУЈУ": Ево због чега! (ФОТО)
СРПСКЕ СУЗЕ У ЦРКВИ СВЕТОГ МАРКА: Служен парастос жртвама "Олује"!
"НИКАДА НЕЋЕМО ЗАБОРАВИТИ ОВАЈ ДАН" Дачић одговорио на ХРВАТСКЕ ПРОВОКАЦИЈЕ
- Некако смо дошли до границе. Људи су се већ организовали, па је било штандова са хуманитарном помоћи уз пут. Пре границе на Рачи, чекање још три дана! Не дају да у Србију уђу војно способни мушкарци. После три дана агоније и лаганог померања колоне, пусте нас да уђемо.
Бранка је са мужем и децом од границе кренула ауто-путем ка Београду.
- До "Змајеве" пумпе дошао је директор фирме у којој је мој муж радио. Он је имао српске документе и узео камион. Мене је са децом превезао његов пословни пријатељ у Остружницу. Сместио нас је у породицу Станковић која нам је отворила своја врата. Та породица је и данас моја породица! Пола године смо били у њиховој кући, за њиховим столом. Њих четворо, са нама осморо! То се не заборавља - каже Бранка док глас помало подрхтава.
Затим наставља.
- Касније смо нашли малу стару кућу, две просторије, чесма у дворишту... Касније смо купили плац, направили кућу. Уселили смо се под свој кров 2003. године. Онда нам се 2006. родила Жељана, а 2007. и Бане. Момци из колоне су одрасли, остварили своје снове. Један је камионџија, а други програмер. Малени живе неким другачијим, лакшим животом. Причу о "Олуји" знају. Срећом, за њих је то само прича. А ја се надам да се никад и нигде неће поновити - констатује Бранка.
Током рата у њеној породици ипак је било жртава.
- Моја ужа породица је из "Олује" изашла на броју. Ипак, петорица браће од тетке и стричева су страдала у рату. Да не помињем много комшија, пријатеља, школских другова. У мом родном селу, Кијанима, побијено је 14 цивила. Већину њих сам лично познавала. Нико од њих није био војник! Нико то није заслужио, а нико за њих није одговарао - наглашава Бранка.
Бранка редовно, скоро две деценије, иде у родни крај.
Каже да је дуго кад је полазила за завичај говорила "иде кући". Онда је у једном тренутку ухватила себе да је спремајући се за повратак у Србију рекла комшијама "иде кући". То је био важан тренутак у њеном животу.
- Ми смо у Србији изградили нови живот. Ни једног тренутка се нисам покајала што нисмо отишли негде у иностранство. Али мој убијени Грачац остаје заувек моја велика туга - закључује Бранка.
Хтели секирама против топова: Зашто је ова битка СРПСКЕ ВОЈСКЕ посебна? (ВИДЕО)
